Živadinović je tokom studija na Pravnom fakultetu u Parizu započeo svoju karijeru kao činovnik u Prosvetnom odeljenju Ministarstva prosvete Vlade Srbije, gde je radio od 19. februara 1920. do 1. aprila 1923. godine. Ovaj posao mu je omogućio da pokriva osnovne troškove studiranja, dok je istovremeno polažio ispite. Njegovi prijatelji iz Pariza, među kojima je bio i Miodrag Ibrovac, doprinosili su njegovom uspehu. Nakon diplomiranja, preporuka koju je dobio omogućila mu je da se zaposli u Beogradu, u Ministarstvu finansija.
U Francuskoj je upoznao Albertinu Kaju, Francuskinju iz ugledne građanske porodice. Njihova ljubav je završila brakom, a Albertina je prešla na pravoslavnu veru. Venčali su se u ruskoj pravoslavnoj crkvi u Parizu, a ona je ostala njegov verni saputnik tokom njegovih diplomatskih misija po Evropi.
Živadinovićeva književna karijera počela je u Parizu kada je Ibrovcu pokazao rukopis svog romana „Do poslednjeg daha“. Iako rukopis nije odmah bio prihvaćen, dve godine kasnije štampan je od strane Srpske književne zadruge, uz pomoć profesora Milorada Ibrovca. U proleće 1923. godine, sa Albertinom, doselio se u Beograd, gde je započeo svoju karijeru u Državnom računovodstvu, a kasnije se zaposlio u Ministarstvu socijalne politike.
Godina 1923. bila je ključna za Živadinovića. Vratio se u otadžbinu sa diplomom prestižnog pariskog Pravnog fakulteta i objavio dva dela. Njegov roman „Do poslednjeg daha“ i zbirka pripovedaka „Ispod Ozrena“ doneli su mu slavu na srpskoj književnoj sceni. Ubrzo je objavio i svoju treću knjigu „Događaji i ljudi“, koju je posvetio svojoj supruzi Albertini.
Živadinovićeva porodica, uključujući braću Miodraga i Predraga, nije imala sreće kao on. Ratovi su ih omeli u školovanju, a nakon povratka iz rata nisu imali novca za nastavak obrazovanja. Predrag je radio na železnici, opslužujući luksuzne vagone.
Krajem avgusta 1925. godine, Živadinović je bio upućen na svoju prvu diplomatsku misiju u konzulat u Pečuju, gde se bavio pitanjima dobrovoljne razmene stanovništva između Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Mađarske. Tamo je završio roman „Gospođa zagonetka“, koji je objavila „Narodna knjižnica“.
Njegova karijera se nastavila u Briselu, gde je proveo dve i po godine. Tokom ovog perioda, Živadinović je pisao o istorijskim temama, a jedna od njegovih knjiga „Declic de Sarajevo“, napisana na francuskom, objavljena je u oktobru 1927. godine. Ova knjiga je promovisana u Parizu, a Živadinović je imao obavezu da potpiše veliki broj primeraka za štampu.
Po povratku iz Brisela, premešten je u jugoslovenski konzulat u Bordou, gde je završio roman o Karađorđu. Njegovo interesovanje za istorijske teme dovelo je do stvaranja trilogije o Karađorđu i Prvom srpskom ustanku, koja je suprotstavljala herojsko i antiherojsko vreme kroz likove kao što su Karađorđe, Hajduk Veljko i Vujica Vulićević. Živadinović je stao na stranu Karađorđa, delimično zbog porodične istorije, jer je njegov deda i otac bili zatvoreni zbog učešća u Timočkoj buni.
Zbog nedostatka pristupa arhivima, Živadinović se oslanjao na svoju maštu prilikom pisanja ovih romana. Njegov rad na ovoj trilogiji predstavljao je pokušaj promišljanja o vremenu, ličnostima i događajima iz srpske istorije, koji su oblikovali njegovu književnu karijeru i ostavili dubok trag u srpskoj literaturi.
