Ovako na prvim stranicama knjige „San i java – Zvezdara teatar“ (u izdanju „Čigoje“) opisuje Nenad Brkić, nekadašnji direktor Zvezdara teatra, početke ovog pozorišta. Brkić je bio ključna figura u razvoju teatra, od njegovih „prapočetaka“ do odlaska u penziju 2009. godine. Njegova vizija i hrabrost doprineli su stvaranju angažovanog pozorišta koje je uspelo da se izbori sa brojnim izazovima tokom turbulentnih vremena.
Zvezdara teatar otvoren je u zgradi nekadašnjeg Doma kulture „Vuk Karadžić“, koja je bila devastirana i zapuštena. Uz veliki trud, Brkić i njegov tim su stvorili prostor gde su se izvodile predstave koje su privukle pažnju publike. Prva predstava, „Mrešćenje šarana“, režirana je 8. oktobra 1984. godine. Ova predstava, koja je odbijena od strane drugih pozorišta, postavila je temelje za angažovanu dramu i izazvala je brojne kontroverze.
Brkić objašnjava kako je Zvezdara teatar imao problem sa vlastima, koje su često ignorisale njihov rad. Prvi direktor, Pero Đurđević, suočavao se s pritiscima da se predstave skinu sa repertoara, ali je uspeo da se izbori za njihovu opstanku, što je bilo ključno za dalji razvoj teatra. U tom periodu, pozorište je postalo platforma za otvoreno iznošenje društvenih i političkih tema, što je dodatno izazvalo nezadovoljstvo vlasti.
U 1986. godini, predstava „Tetovirane duše“ proglašena je najboljom u Jugoslaviji, ali je pritisak vlasti nastavio da raste. Đurđević je smenjen 1987. godine, a pozorište je moralo da se finansira samo iz svojih prihoda. U tom trenutku, Brkić i njegov tim su se borili da održe koncept pozorišta, suprotstavljajući se političkim pritiscima i finansijskim poteškoćama.
U ovoj borbi za opstanak, ključnu ulogu imao je Živorad Žugić, novi direktor koji je bio blizak pozorištu. Njegov dolazak omogućio je dalji razvoj Zvezdara teatra, a umetnički direktor Milorad Vučelić, koji je bio u političkoj nemilosti, pružio je dodatnu sigurnost u programskom smislu. U tom periodu, Brkić je nastavio da radi na osmišljavanju repertoara, donoseći nove komade Dušana Kovačevića koji su dodatno učvrstili poziciju pozorišta.
Nakon brojnih uspeha, kao što je predstava „Urnebesna tragedija“ koja je proglašena najboljom predstavom u anketama, Brkić je 1998. godine napustio poziciju direktora. Tokom njegovog mandata, Zvezdara teatar je postao prepoznatljiv po hrabrom i angažovanom repertoru, ali i po odnosima s vlastima koje su često bile neprijateljski nastrojene prema pozorištu.
U knjizi „San i java“, Brkić beleži sve ključne trenutke i ljude koji su doprineli razvoju teatra. On naglašava značaj očuvanja sećanja na ljude koji su radili za pozorište, ali i potrebu za priznanjem doprinosa Ace Popovića, čija je prva predstava otvorila vrata Zvezdara teatra. Njegov rad, iako često zaboravljen, ostaje važan deo pozorišne istorije.
Brkić završava knjigu svojim snovima o budućnosti Zvezdara teatra i novom zdanju koje bi trebalo da bude izgrađeno. On ističe kako je pozorište uvek odraz društva i kako je važno da se čuje glas umetnika i stvaralaca, čak i u teškim vremenima. Zvezdara teatar je, kroz svoju istoriju, pokazao kako umetnost može da se bori protiv nepravde i da inspiriše društvene promene.
