Grupa istraživača sa univerziteta Kembridž, Oksford i Kraljevskog koledža u Londonu razvija inovativnu tehniku koja bi mogla značajno promeniti pristup lečenju zavisnosti od alkohola i droga. Njihov cilj je da implantiraju pejsmejkere u mozak pacijenata kako bi istražili efekte električnih impulsa na smanjenje zavisničkih ponašanja. Ova metoda, koja se već koristi u lečenju različitih neuroloških poremećaja, može otvoriti nova vrata u terapiji zavisnosti.
Duboka stimulacija mozga, koja se koristi u lečenju Parkinsonove bolesti, depresije i opsesivno-kompulzivnog poremećaja, predstavlja osnovu ovog istraživanja. Istraživači veruju da bi ova tehnika mogla pomoći u povećanju samokontrole kod osoba koje se bore sa zavisnošću, smanjujući njihovu potrebu za alkoholom i drogama.
Zavisnost od alkohola i droga predstavlja jedan od najvećih javnozdravstvenih problema širom sveta. Prema izveštajima Svetske zdravstvene organizacije, milioni ljudi pate od ovih poremećaja, a više od 5% svetske populacije je direktno pogođeno zavisnošću. U tom kontekstu, istraživanja koja se fokusiraju na neurološke aspekte zavisnosti mogu doneti revolucionarne promene u načinu lečenja i rehabilitacije.
U ovom projektu, istraživači planiraju da koriste miniaturizovane uređaje koji će biti implantirani u specifične regione mozga. Ovi uređaji će emitovati električne impulse u cilju modifikovanja moždane aktivnosti koja je povezana sa zavisničkim ponašanjem. Cilj je da se poveća sposobnost pacijenata da donose racionalne odluke, a time smanje impulsivnost koja često vodi do recidiva.
Osim što se koristi za kontrolu simptoma neuroloških poremećaja, duboka stimulacija mozga ima potencijal da reši i kompleksne probleme zavisnosti. Istraživači se nadaju da će ova tehnika omogućiti pacijentima da se oslobode zavisnosti na način koji do sada nije bio moguć. U prvoj fazi istraživanja, planira se da se testiraju pacijenti sa različitim nivoima zavisnosti, kako bi se prikupili podaci o efikasnosti ove metode.
Etika i sigurnost su ključni aspekti ovog istraživanja. Istraživači su svesni potencijalnih rizika povezanih sa implantacijom uređaja u mozak, te će pažljivo pratiti sve pacijente tokom i nakon procedura. Svi učesnici će biti informisani o mogućim nuspojavama i rizicima, a istraživački tim će se pridržavati strogih etičkih standarda kako bi osigurao sigurnost i dobrobit pacijenata.
Ova istraživanja su deo šireg trenda u medicini kojem je cilj integracija neurotehnologije u tretman različitih mentalnih poremećaja. Razvoj novih tehnologija, kao što su implantabilni pejsmejkere, može da doprinese razumevanju kako mozak funkcioniše i kako se može modifikovati da bi se pomoglo ljudima u borbi protiv zavisnosti.
U zaključku, istraživanje koje sprovode naučnici iz Kembridža, Oksforda i Kraljevskog koledža u Londonu može otvoriti nove perspektive u lečenju zavisnosti. Uzimajući u obzir ozbiljnost problema zavisnosti u savremenom društvu, ovakve inovacije su neophodne za pronalaženje efikasnijih terapija. Ako se dokaže uspešnost ovih metoda, duboka stimulacija mozga može postati standardni deo lečenja zavisnosti, pružajući nadu mnogim ljudima koji se bore sa ovim teškim problemom.
