Britansko stajalište prema Titu i partizanima nije formirano odmah
Britanska podrška Titu i partizanima u Jugoslaviji nije dolazila preko noći. Trebalo je proći mnogo vremena dok se nije potpuno sazrelo mišljenje da je Draža Mihailović zaista smetao britanskoj politici u ovom regionu. Prema nekim tumačenjima, 22. februar 1944. godine označava prekretnicu u odnosu Britanaca prema Titu i partizanima. Tog dana, predsednik britanske vlade Winston Churchill pohvalio je Josipa Broza Tita i partizansku vojsku u donjem domu britanskog parlamenta.
Churchill je istakao da su partizani Tita već od 1941. godine žestoko i hrabro vodili borbu protiv Nemaca, nanoseći im teške gubitke i osvajajući široke teritorije. Takođe, naveo je da su partizani uspeli da drže u šahu 14 nemačkih divizija na Balkanskom poluostrvu, ističući da su jedini koji se zaista bore protiv Nemaca u tom trenutku. Čerčil je pohvalio Tita kao izvanrednog vođu i naglasio da se u partizanskoj vojsci razvio nacionalni i ujedinjujući pokret.
Churchillovo interesovanje za partizanski pokret počelo je intenzivno kada je dobio izveštaje načelnika štaba SOE u Kairu, pukovnika Bola Kebla, u januaru 1943. godine. U tim izveštajima se isticalo da su partizani glavna snaga otpora u Jugoslaviji i da bi im trebalo pružiti pomoć. Na promenu stava britanske vlade prema partizanima moglo je uticati i saznanje da je Tito u martu 1943. razgovarao s Nemcima, što je pokazatelj njihove značajnosti na jugoslovenskom frontu.
Brojni faktori, poput uticaja nekih ličnosti u britanskoj obaveštajnoj službi i ministarstvu javnih informacija, mogli su uticati na Churchillovo opredeljenje za Titu i partizane. Važnu ulogu imali su i komunisti koji su delovali u obaveštajnim službama Velike Britanije i SAD. Međutim, postojale su i dezinformacije koje su Churchillu predstavljeni od strane agenata Moskve, što je dovelo do ključne odluke britanske vlade u decembru 1943. godine.
Britanska podrška Titu i partizanima pokrenuta je i promenom u propagandi koja je počela da pominje partizane, koji su do tada bili ignorisani. Ova promena u strategiji možda je bila usmerena na izlazak u susret Sovjetskom savezu, ali je takođe mogla imati za cilj da se Draža Mihailović podstakne da počne sa sabotažama, što je do tada uglavnom ignorisao.
Churchillovo okretanje leđa Mihailoviću bilo je istorijska greška sa dalekosežnim posledicama, pokazuje istraživanje. Autori knjige navode da su prokomunistički obaveštajci obmanuli Čerčila u vezi sa Mihailovićem i prirodom njegovog pokreta. Svi ovi faktori su uticali na promenu britanskog stava prema Titu i partizanima tokom Drugog svetskog rata.
U zaključku, odluka britanske vlade da se opredeli za Tita i partizane nije donesena lako i odmah, već je rezultat složenog procesa procene različitih faktora i informacija. Saznanja o partizanskim aktivnostima, političkim uticajima i dezinformacijama igrala su ključnu ulogu u formiranju stava Britanaca prema Titu i partizanima tokom rata.
