U poslednje vreme, sve više kompanija u Srbiji kažnjava svoje zaposlene zbog njihovih objava na društvenim mrežama, što postavlja pitanje njihove slobode izražavanja i prava na privatnost. U Elektroprivredi Srbije, nekoliko zaposlenih je dobilo otkaze zbog svojih postova, što je izazvalo proteste i javne rasprave o granicama koje poslodavci mogu postaviti svojim radnicima.
Jedan od najistaknutijih slučajeva je Goran Perišić, bivši radnik termoelektrane Kolubara, koji je na društvenim mrežama objavio video u kojem čestita studentima koji blokiraju fakultete i izražava podršku njihovim zahtevima. Njegov otkaz, uz obrazloženje da je video snimljen na radnom mestu, izazvao je proteste među kolegama koji su blokirali autobusku stanicu u znak solidarnosti. Sličnu sudbinu doživela je i Vesna Lakićević, koja je otpuštena zbog objava na Facebooku koje su uključivale logo EPS-a i podršku studentima.
Pre ovog incidenta, otkaz je dobio i Dragoslav Ljubičić zbog objava sa radnog mesta koje su se kretale u okviru poslovnog ponašanja. Pravilnik EPS-a zabranjuje snimanje i objavljivanje sadržaja iz radnog okruženja bez odobrenja, kao i političko angažovanje na radnom mestu. Ove odluke su pokrenule pitanja o pravima zaposlenih na slobodu izražavanja i zaštiti privatnosti.
U poslednjih nekoliko godina, u Srbiji su zabeleženi slični slučajevi gde su zaposleni otpuštani zbog sadržaja na društvenim mrežama, uključujući govor mržnje ili kritike na račun svojih firmi. Ovakvi incidenti ukazuju na to da se granice između privatnog i poslovnog života sve više brišu, a poslodavci se sve više oslanjaju na interne pravilnike koji često nisu u skladu sa zakonom.
Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbije ističe da je problematično što poslodavci pokušavaju da kontrolišu šta će zaposleni reći ili misliti van radnog mesta. On naglašava da svaka situacija treba da se razmatra pojedinačno i postavlja pitanje da li poslodavci imaju osnova za takve restrikcije. Takođe, ukazuje na nedoslednosti u pravilnicima, posebno u EPS-u, gde se postavlja pitanje šta je prihvatljivo, a šta nije u kontekstu promocije i podrške.
Advokat Nemanja Milošević dodaje da kompanije imaju zakonsku obavezu da poštuju privatni život svojih zaposlenih. Prema njemu, ono što zaposleni radi u slobodno vreme, nakon radnog vremena, ne bi trebalo da bude predmet sankcija. On naglašava da pravilnici kompanija ne garantuju automatski njihovu zakonitost i da se na sudu može raspravljati o interesima koji nadilaze radnopravne odnose, posebno kada se radi o informacijama od javnog značaja.
U ovom kontekstu, važno je istaći i Zakon o zaštiti uzbunjivača koji štiti zaposlene od otkaza ukoliko ukazuju na nepravilnosti koje mogu ugroziti javni interes. Nenadić upozorava da su zaposleni u državnim preduzećima posebno zaštićeni u ovakvim situacijama, te da ne smeju snositi posledice zbog iznošenja informacija od javnog značaja.
Ukratko, trenutna praksa u Srbiji ukazuje na potrebu za ponovnim razmatranjem granica između privatnog i poslovnog života, kao i zakonskih okvira koji reguliraju prava zaposlenih na slobodu izražavanja. Ovi slučajevi otvaraju značajnu diskusiju o tome kako bi se trebali postaviti pravilnici u kompanijama, kako bi se očuvala prava zaposlenih, a istovremeno zaštitio ugled poslodavaca. Ova tema ostaje aktuelna i zahteva dalju analizu i razumevanje, kako bi se osiguralo da se prava zaposlenih poštuju u skladu sa zakonom.
