Na današnji dan, 1. januara 2002. godine, evropski kontinent je zakoračio u novu ekonomsku eru – evro je postao zvanična valuta u 12 zemalja Evropske unije. Ovaj istorijski trenutak označio je najveću finansijsku tranziciju u Evropi od početka modernog doba.

Računanje u evrima je, doduše, formalno uvedeno još 1999. godine, ali zvanično je postao fizičko sredstvo plaćanja prvog dana 2002. u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Španiji, Portugalu, Grčkoj, Austriji, Belgiji, Holandiji, Finskoj, Luksemburgu i Irskoj. Oko 300 miliona ljudi dobilo je novu zajedničku valutu, čime su nacionalne valute poput nemačke marke, francuskog franka i italijanske lire otišle u istoriju.

Za nas ostale u Evropi, počelo je računanje u evrima za svaki trošak koji iole vredi, od mobilnih telefona do automobila i stanova. Izuzetaka ima – Velika Britanija, Švedska i Danska odlučile su da ne prihvate evro kao zvaničnu valutu i zadržale su svoje nacionalne valute. Ovo nije pitanje same valute, već toga da li će njihovu monetarnu politiku određivati sami ili Evropska centralna banka.

Uvođenje evra u opticaj bio je logistički poduhvat bez presedana. Na tržište je pušteno više od 7,4 milijarde novčanica i 38,2 milijarde kovanica, dok su banke i trgovine širom Evrope morale da obezbede nesmetan prelazak na novu valutu. Prve reakcije građana bile su pomešane – od oduševljenja zbog olakšane trgovine i putovanja do zabrinutosti za porast cena.

Dvadeset tri godine kasnije, evro je valuta 20 od 27 zemalja EU, a koristi ga preko 340 miliona ljudi. Iako i dalje postoje različita mišljenja o njegovom uticaju, evro je postao simbol evropske integracije i ekonomske stabilnosti. Uvođenje evra ostaje jedan od ključnih trenutaka u istoriji Evropske unije, s dugotrajnim posledicama po ekonomiju, politiku i identitet Evrope.