Andrić i Kulenović, dva velika imena književnosti koji su se uvažavali i družili sve do svoje smrti. Njihova povezanost nije bila samo zbog ljubavi prema Bosni i književnim temama, već i zbog poštovanja prema jeziku i njegovim stilovima, strogoće prema tekstu, ustaljenih radnih navika i posvećenosti klesanju rukopisa do poslednjeg trenutka. Obojica su se osećala kao kod kuće u Mostaru, gradu koji je podsećao Andrića na Firencu, grad trgovaca i umetnika.
Prvi susret Andrića i Kulenovića desio se 1945. godine u Sarajevu, a od tada su povremeno sarađivali i družili se sve do Andrićeve smrti 1975. godine. Kulenović je čak Andriću mogao da se obrati tek pred njegovu smrt. Andrić je bio skroman u pohvalama, ali je javno istakao da nemaju rasnijeg pesnika od Skendera Kulenovića. Osim zajedničkih putovanja u inostranstvo, Andrić je predvideo Kulenovićevom sinu Vuku da će postati slikar ili muzičar, što se i obistinilo.
Na njihovom poslednjem zajedničkom boravku u Mostaru, društvo im je pravio slikar Zuko Džumhur i pisac Ljubo Jandrić. U opuštenoj atmosferi su razmenjivali anegdote i uživali u narodnom humoru. Andrić je bio disciplinovan u ispijanju alkohola i pušenju, a razgovaralo se čak i o politici na diplomatski način. Odnos između dvojice pisaca je zabeležen i u knjizi Ljuba Jandrića „Sa Ivom Andrićem“.
Antonije Isaković, poznati prozaista, takođe je bio blizak sa Kulenovićem od ratnih vremena do pesnikove smrti 1978. godine. Isaković je podržavao Kulenovića u ideološkim sporovima i bio je jedan od zagovornika njegovog ulaska u SANU. Isaković se seća svog prvog susreta sa Kulenovićem i Brankom Ćopićem tokom ratnih vremena u Bosni, gde su ih pomenuli kao pisce koji pišu pesme i priče za borace.
Kulenovićeve partizanske poeme pokazivale su ne samo pokretački duh borbe, već i egzistencijalistički izraz borbe za opstanak. Njegova poezija prenosi senzibilnost i dubinu emocija, a poslednji sonetni niz o Baruhu Spinozi prikazuje lični udes sa plemenitim ponosom. Kulenovićeva poezija je ostavila dubok trag u književnosti, a njegovo prijateljstvo sa Andrićem se pamti kao jedno od najvećih u istoriji srpske književnosti.
