NACIONALNE razlike među tri glavna naroda u Jugoslaviji – Srba, Hrvata i Slovenaca – prirodno su isključile mogućnost da neko poput snažno srpski nastrojenog Mihailovića postane jugoslovenski lider. Niti je SOE Kairo zanemarivala Titovu komunističku pripadnost, niti je prelazila preko Mihailovićeve „fanatične mržnje“ prema komunistima. Ove okolnosti, ispravno je primetila SOE, sprečavale su da Mihailović bude delotvoran na teritoriji cele zemlje.
Ovo je bilo više nego očigledno, a vremenom će biti sve jasnije britanskim zvaničnicima, u potrazi, kako je i trebalo, za grupom koja će što više namučiti Nemce, na što većoj teritoriji Jugoslavije. SOE Kairo je verovatno bila preterano nepravedna prema njemu kada ga je ocrnila zbog odbijanja sabotaže na nemačkim linijama transporta, usled straha od nemačke odmazde – uostalom, svi u Britaniji znali su za krvave i surove odmazde Vermahta. No, SOE je svakako bila u pravu kada je procenila da, u suštini, Mihailović kupuje vreme do nemačkog povlačenja kako bi srpska stvar prevagnula posle rata. To se, kako smo videli, stalno ponavljalo i tome je teško protivurečiti.
No, u političkom smislu, kako je Mihailović ujedno bio i ministar vojni Vlade u egzilu, to je načinilo problem, imajući u vidu činjenicu da je predstavljao svog kralja, kog su Britanci zvanično priznavali. Za Veliku Britaniju, podržavanje partizana neizostavno bi stvorilo „teškoće“ u odnosima sa zvaničnom jugoslovenskom Vladom.
Što se tiče SOE Kairo, s obzirom na to da je SOE London još uvek podržavala četnike, Mihailović je morao da promeni svoje prioritete. Sada su mu upućena četiri zahteva: njegov primarni cilj mora biti otpor okupatoru i ne sme se boriti protiv partizana u Srbiji, osim u samoodbrani; mora prekinuti svaku saradnju sa Italijanima, kao i svaki kontakt sa generalom Nedićem, kvislinškim premijerom u Beogradu, osim uz odobrenje britanske ili jugoslovenske vlade; njegovi planovi za pružanje otpora moraju biti usklađeni sa zahtevima britanske Komande u Kairu; mora načiniti posebne napore u saradnji sa hrvatskim i slovenačkim partizanima.
ZAHTEVI su bili vrlo pravični ukoliko je Mihailović želeo britansku podršku, jer je svakom od Londona do Kaira sada bilo potpuno jasno da su borbe u Jugoslaviji od strateškog značaja, kao i da će snabdevanje avionima iz baza u Italiji sada biti moguće. Bejli, kao i drugi agenti SOE koji su sleteli na srpsku teritoriju pod kontrolom Mihailovića, smatrao je da Britanci treba da podrže Mihailovića u oblastima pod kontrolom njegovih snaga, a partizane u zonama gde su oni u prednosti. Suština ove odluke bila je u izbegavanju zauzimanja konačnog stava u korist jedne ili druge strane. No, čak i podrška partizanima uopšte bila bi veoma kontroverzna. Mihailović je, ipak, predstavljao zvaničnu Vladu, ma kako pasivan bio u otporu prema Nemcima. SOE Kairo je bio svestan značaja svog plana koji uključuje podršku partizanima u građanskom ratu protiv Mihailovića. Britanski pisac H.V. Morton je otkrio da SOE izveštaji nisu u skladu sa politikom Foreign Office-a, ali je ipak odlučio da ih pokaže Čerčilu, što je imalo dalekosežne posledice.
Čerčil se nije dao zavarati od strane SOE London i ministra Selborna koji su podržavali Mihailovića. On je insistirao na važnosti podrške partizanima koji su aktivno u borbi protiv okupatora. Kako je general Mihailović odbijao da se suprotstavi neprijatelju, Čerčil je doneo odluku o obustavi isporuke oružja i opreme Mihailoviću.
Nakon što su Britanci napustili Mihailovića, Ficroj Maklejn piše o zabludama u vezi sa odnosima sa četnicima. Mihailović nikada nije postao vođa otpora, dok je Tito aktivno vodio borbu protiv okupatora. Ministar Selborn je podržavao Mihailovića, ali je Čerčil insistirao na podršci partizanima.
Ovo je bio pošten prikaz zbivanja u vezi sa odnosima Mihailovića, četnika i partizana tokom Drugog svetskog rata. Čerčil je donosio odluke u skladu sa vojnom stvarnošću na terenu, dok su neki zadržavali simpatije prema Mihailoviću. Ipak, važno je istaći da je podrška partizanima bila ključna u borbi protiv okupatora.
Konačno, važno je naglasiti da su politički interesi, vojna strategija i moralna odgovornost bili ključni faktori u donošenju odluka tokom Drugog svetskog rata. Čerčil je bio svestan značaja podrške partizanima u borbi protiv okupatora, dok su neki zadržavali simpatije prema Mihailoviću. Ova kompleksna situacija pokazuje koliko su političke odluke bile važne u ratnim uslovima.
