Dok odrastaju, deca često dožive razočaranja zbog reči ili postupaka svojih roditelja. Iako neka od tih razočaranja s vremenom blede, postoje dva ključna problema koja se najčešće ne zaboravljaju i ne opraštaju – prekršena obećanja i nepoštovanje njihovih emocija i ličnosti. Ove situacije ostavljaju duboke emotivne rane, koje mogu uticati na njihovo samopouzdanje i percepciju sebe tokom celog života.
Roditelji često daju obećanja kako bi umirili svoje dete ili mu pružili nadu. Na primer, rečenice poput „Sutra ćemo ići u park“, „Za vikend ćemo kupiti onu igračku“ ili „Biću tu kad se završi predstava“ su uobičajene. Međutim, ako ta obećanja ostanu neispunjena, dete počinje da razvija unutrašnji osećaj nesigurnosti i nepouzdanosti. Dok odrasli obično imaju svoja opravdanja – poput posla, umora ili zaborava – dete ne razume te razloge. Ono samo zna da je nešto što je s nestrpljenjem očekivalo ostalo neispunjeno. Godinama kasnije, dete može nositi tihu tugu i osećaj da nije dovoljno važno da bi se obećanje ispunilo.
Druga, još duboka emocionalna rana dolazi od nepoštovanja. Roditelji ponekad zaboravljaju da i deca imaju svoj svet, snove, strahove i male radosti. Kada se ti trenuci omalovaže rečima kao što su „To nije važno“, „To je glupost“ ili „Prestani da izmišljaš“, dete gubi samopouzdanje. Ove reči mogu ostati urezane u sećanju i oblikovati način na koji dete vidi sebe, a kasnije i kao odraslu osobu.
Deca ne traže mnogo – samo iskrenost, prisustvo i priznanje. Ono što roditelji izgovore u afektu ili nepažnji, često se pamti za ceo život. Ponekad se te reči pretvaraju u unutrašnje nemire koji ih prate i u odraslom dobu, poput osećaja da nisu dovoljna, da ne vrede ili da nikad neće uspeti da ispune tuđa očekivanja.
Roditeljstvo je put prepun izazova, i nijedan roditelj nije savršen. Međutim, važno je biti svestan težine svojih reči i obećanja. Svaka izgovorena reč može imati dugoročne posledice na emocionalno zdravlje deteta. Uz svest o ovim stvarima, roditelji mogu raditi na izgradnji pozitivnog odnosa sa svojom decom, koji se temelji na poverenju i poštovanju.
Kako deca odrastaju, tako se i njihova sposobnost razumevanja razvija. Iako mogu kasnije shvatiti razloge zašto su neka obećanja ostala neispunjena ili zašto su njihovi osećaji često umanjivani, emotivne posledice mogu ostati zauvek. To može dovesti do osećaja sumnje u sebe, straha od odbacivanja ili nesigurnosti u sopstvene sposobnosti.
Roditelji treba da nauče važnost aktivnog slušanja svojih mališana. Kada dete deli svoje misli ili osećanja, važno je pružiti mu podršku i razumevanje, umesto da ih omalovažavaju. Ohrabrujući otvorenu komunikaciju, roditelji mogu pomoći deci da se osećaju sigurnije i voljenije.
Na kraju, važno je napomenuti da deca uče iz primera. Roditelji koji pokažu empatiju, strpljenje i razumevanje prema svojim mališanima postavljaju temelje za zdrave emocionalne obrasce. Učeći ih kako da izraze svoje emocije i kako da postave granice, roditelji mogu pomoći deci da izgrade otpornost prema budućim izazovima.
U svetu gde se često zaboravljaju osećaji i očekivanja, roditelji imaju moć da oblikuju emocionalno zdravlje svoje dece kroz svest o svojim rečima i postupcima. Na taj način, mogu stvoriti prostor u kojem se deca osećaju sigurno, poštovano i voljeno, što će im pomoći da postanu srećni i uspešni odrasli.
