Priča o sudbini dvojice glumaca, Aleksandra Cvetkovića i Jovana Tanića, koji su streljani 1944. godine, kao i drugih koji su se suočili s „narodnom vlašću“, preneta je u dramski tekst „Centrala za humor“ Đorđa Kosića. Ova predstava je premijerno izvedena na Sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta, pod rediteljskom palicom Olje Đorđević. Likovi u drami nose imena stvarnih umetnika čije senke i dalje lebde nad pozornicom nacionalnog teatra, kao što su Žanka Stokić, Nikola Popović, Mirko Milisavljević i Ljubinka Bobić.
Kosić ističe da je tema predstave nedovoljno poznata i zaslužuje ponovo da bude u fokusu, posebno u svetlu sudbina glumaca koji su izgubili živote ili su im karijere prekinute. U razgovoru za „Novosti“, Kosić objašnjava da su svi likovi odabrani zbog svoje povezanosti sa Nikola Popovićem, komesarom i glumcem, koji je nakon rata pravio spiskove i privođenje ljudi. Neki od njih, poput Tanića i Cvetkovića, bili su aktivni u saradnji s okupatorom, dok su drugi, poput Ljubinke Bobić i Mirka Milisavljevića, imali drugačije sudbine.
Jedan od ključnih momenata predstave je ideološka i privatna dimenzija Popovićeve osvete. Kosić naglašava da su Tanić i Cvetković streljani bez suđenja, bez ikakvih prava, što naglašava tragičnost njihove sudbine. Žanka Stokić je takođe doživela gubitak građanske časti, dok je sudbina Ljubinke Bobić ostala nejasna. Njena reputacija zavodnice i njen izbor da ne igra tokom rata ostaju u senci spekulacija.
Bobićeva nije bila jedina koja je osetila pritisak okupatora. Kako Kosić objašnjava, okupatori su želeli da predstave izgledaju kao da je život normalan, pa su insistirali na novim predstavama u Narodnom pozorištu. Iako su glumci imali mogućnost da nastupaju, mnogi su se suočavali s etičkim dilemama, poput Ljubinke, koja je verovatno trpela veliki pritisak da se priključi kolegama.
Pitanje Popovićeve glumačke sposobnosti i eventualne frustracije zbog ljubomore na uspešnije kolege, kao što su Tanić i Cvetković, takođe je intrigantno. Kosić ističe da je Popović bio prosečan glumac s uspešnom karijerom, ali je njegov osećaj inferiornosti prema talentovanim kolegama mogao uticati na njegovu odluku o streljanju. Tanić, koji se pridružio partizanima, nije izbegao sličnu sudbinu, dok je Cvetković bio posvećen profesionalnoj karijeri.
U predstavi se postavlja pitanje tragičnih junaka u tragičnom vremenu. Kosić smatra da je situacija složena, jer su Tanić i Cvetković ostali da glume dok su se drugi borili za slobodu. Njihova finansijska dobit tokom rata dodatno komplikuje percepciju njihove sudbine. Dok su jedni izabrali borbu, drugi su se suočavali s preprekama koje su im onemogućile da se distanciraju od okupacije.
Kosić se dotiče i repertoarske politike okupatora, naglašavajući da su predstave poput „Centrale za humor“ igrane van nacionalnog teatra i često su se bavile subverzivnim temama, dok su glumci pružali humor kao oblik otpora. Njihova hrabrost da se suoče sa realnošću i da se ismevaju situaciji, uprkos strahu od represalija, čini ih značajnim figurama tog vremena.
Na kraju, Kosić ističe da umetnici imaju veću odgovornost u društvu od običnih radnika. Ljubinka Bobić je to slikovito izrazila rečima: „Nisam mogla da se smejem dok moj narod pati.“ Kosić smatra da je istorija napisala ovu dramu, a umetnici su samo uobličili njene slojeve. „Centrala za humor“ je tako postavljena kao tragikomedija, reflektujući sudbine likova kroz prizmu njihovog vremena i društvenih pritisaka.
