Igumanija Glikerija, duhovna vođa Manastira Ćelije, nosi u svom srcu duboku priču o veri, istrajnosti i ljubavi, koja je i danas inspirativna i dirljiva. Njena majka Draginja, posvećena žena koja je svojoj deci darovala ne samo život već i duh vere, suočila se sa surovom prognozom lekara.

Na samrti, sa dijagnozom tumora na mozgu, odlučila je da poslednje dane svog života provede u svetinji, uz svoje ćerke, u molitvi i miru manastira.

– Ona je imala tumor na mozgu. Kada je otišla u bolnicu, zvali su brata i sestru da potpišu zbog operacije. Jedna mlada doktorka koja je ležala pored nje objasnila je da mora da se seče lobanja, pa da se zavrne, pa… Moja majka je pozvala doktora i rekla da želi da izađe iz bolnice na svoj potpis – prisjeća se igumanija Glikerija i nastavlja:

– Doktor je mojoj majci rekao da će još tri meseca živeti. A ona mu je odgovorila: ‘Neka živim još tri dana, pustite me.’ Lekari su zvali brata, on je potpisao, i moja majka je izašla. Rekla je: ‘Idem kod moje dece da umrem.’ Došla je u manastir 1957. godine i živela do 80. Nije umrla od raka, nego od srca,“ rekla je mati Glikerija u emisiji „Dok anđeli spavaju.

Draginja, hrabra žena sa nepresušnom verom, nije se pokorila hladnim prognozama nauke. Verujući više u snagu molitve i ljubavi, povukla se u svetost manastirskih zidina, gde je provela naredne decenije. Lekari su joj davali tri meseca, ali Božji planovi bili su drugačiji.

U manastiru, okružena molitvom i verom, dočekala je starost, ne predajući se strašnoj bolesti. Kroz nju se jasno projavila Božja milost, jer njen put nije završen kako su lekari predvideli. Njen život bio je produžen, a snaga vere nadvladala je nemoć tela.

Mati Glikerija, koja je od svoje rane mladosti bila stub Manastira Ćelije, odrasla u veri i posvećenju, svedočila je čudu koje je nosila njena majka. U trenutku kada bi mnogi posrnuli, ona i njena majka stajale su uspravno pred Bogom, s verom koja nije posustajala ni pred smrću. Draginja, koja se kasnije zamonašila i postala monahinja Antusa, provela je ostatak života u manastiru, gde je pronašla mir, ispunjenje i duhovni dom.

Priča igumanije Glikerije nije samo svedočanstvo o porodičnoj ljubavi i vezama koje nadilaze vreme i prostor, već i o veri koja daje snagu da se prebrode najteže životne bitke. Mati Glikerija, kao i njena majka, svojim životima pokazuju da vera nije beg od stvarnosti, već snaga koja tu stvarnost menja.

Majka koja je došla da „umre“ kod svoje dece, nastavila je da živi, ne pokoravajući se onome što joj je medicina predskazala. Njen život, kao i životi njene ćerki, urezani su u istoriju Manastira Ćelije, ne samo kao put vere, već i kao svedočanstvo o neizmernoj Božjoj ljubavi i milosti. Draginja nije preminula od raka, kako su lekari predvideli, već je, okružena svetinjom i molitvom, spokojno napustila ovaj svet od srčane bolesti, u dubokoj starosti, ostavivši iza sebe snažan trag vere i nade.