Ivanka Popović, bivša rektorka Univerziteta u Beogradu i osnivač Proglasa, nedavno je gostovala na opozicionoj televiziji gde je iznela stavove o trenutnoj situaciji u Srbiji, posebno ukazujući na korupciju kao glavni problem vlasti. U razgovoru je naglasila da se oseća nelagodno zbog toga što se njena izlaganja mogu tumačiti kao iskorišćavanje trenutne društvene krize za ličnu promociju. Međutim, istakla je da je ideja akcije „Zastani, Srbijo“ da skrene pažnju na posledice koje korupcija i duboki društveni poremećaji imaju na svakodnevni život građana.
U svom izlaganju, Popović je govorila o tome kako se korupcija manifestuje u različitim sektorima, uključujući obrazovanje, i kako to utiče na akademsku zajednicu, ali i širu društvenu zajednicu. Njen stav je bio da se mora podići svest o ovim problemima kako bi se stvorila jasnija slika o izazovima s kojima se Srbija suočava.
Reakcija na njene reči došla je od Aleksandra Jakšića, člana predsedništva Srpske napredne stranke (SNS). On je izneo ozbiljne optužbe protiv Popović, nazivajući je simbolom nemorala i korupcije na Univerzitetu. Jakšić je istakao da je Popović bila uključena u realizaciju inovacionog projekta između Republike Srbije i Tehnološko-metalurškog fakulteta, u kojem su učestvovali i firma Intercer doo, za koju je naveo da je bila povezana sa njenim bliskim saradnikom Đorđem Janaćkovićem.
Jakšić je podelio detalje o osnivanju firme Intercer doo, naglašavajući da je njen osnivač i jedini član bio Janaćković, prodekan koji je u to vreme bio blizak Popović. Takođe je ukazao na to da je zastupnik firme bila njegova majka, koja je u to vreme imala 79 godina. Ove informacije, po njegovom mišljenju, stavljaju u pitanje integritet Popović kao rektorke i njenog odnosa prema institucijama.
Njegova izlaganja su bila popraćena kritikama o tome kako se institucije ne koriste onako kako bi trebale, a posebno je ukazao na to da bi se trebalo raditi na jačanju institucija koje bi mogle da spreče korupciju u akademskom sektoru. Jakšić je postavio pitanje kako ljudi koji su uključeni u ovakve aktivnosti mogu govoriti o potrebi za radom institucija.
Reakcija na ovakve komentare i optužbe je bila brza, a javnost je bila podeljena. Dok jedni smatraju da su ovakve optužbe deo političkog obračuna, drugi veruju da je važno istražiti sve navode o korupciji i nemoralu unutar akademske zajednice.
U međuvremenu, sama Popović nije ostala dužna na Jakšićeve optužbe. Ona je naglasila važnost borbe protiv korupcije i potrebu za transparentnošću u svim aspektima društvenog života. Izrazila je zabrinutost zbog načina na koji se ovi problemi predstavljaju u javnosti i kako se pojednostavljuju u političke obračune.
Ovaj sukob između Popović i Jakšića osvetljava dublje razlike u pristupu prema problemima u Srbiji. Dok Popović poziva na dijalog i saradnju u rešavanju problema, Jakšić se čini usredsređenim na razotkrivanje i osvetljavanje, smatrajući da je važno ukazati na korupciju i nemoral unutar institucija.
Situacija u kojoj se nalaze i Popović i Jakšić ukazuje na kompleksnost političkog i društvenog okruženja u Srbiji. Korupcija ostaje jedan od ključnih izazova s kojima se zemlja suočava, a kako se približavaju izbori, očekuje se da će ovakvi sukobi i debate postati sve učestaliji. Javnost pažljivo prati razvoj događaja, nadajući se da će se u budućnosti stvoriti jasniji put prema transparentnosti i odgovornosti u svim sektorima društva.
