KARAĐORĐEVA smrt je jugoslavenska televizijska istorijska drama iz 1983. godine koju je režirao Đorđe Kadijević, a scenario napisao Danko Popović. Ovo filmsko ostvarenje, kao i već legendarna serija „Vuk Karadžić“, koju je takođe režirao Kadijević, smatra se velikim dometom jugoslovenske filmske scene. Leta gospodnje 1817. Melentije, arhimandrit manastira Vraćevšnica, načini ovaj zapis za spomen potomstvu o grehu i pokajanju Vožda srpskog Đorđa Petrovića Crnog koji bi izabran od narodnih starešina za Vožda leta 1804. u Orašcu, koji podiže u Srbiji bunu na dahije i kratkom desnicom uz božju pomoć, zadobi pobedu nad vojskama vezirskim i carskim, i pokida lance vekovnog ropstva i devet godina vojevao i vladao u Srbiji kao gospodar. A leta 1813, sputan neslogom srpskih starešina i skršen bolešću, nađe se na udaru silne srpske vojske i ne mogući se odupreti turskoj sili, a ni otrpeti poraz i gledati nemoćan neopisana stradanja svog naroda, pređe preko Save u Nemačku, zemlju tuđinsku. I potucajući se u tuđini četiri duge godine, prognan iz Nemačke, napola zatočen u Rusiji, pritisnut čuvstvom krivice, u žudnji da okaje svoj greh leta 1817. pređe iz Vlaške preko Dunava i vrati se u Srbiju. Ali dotle u Srbiji je postao novi gospodar… Ovako lepo sročenim uvodom započinje priča o smrti Karađorđa i okolnostima koje su dovele do nje u TV filmu „Gospodari“ koji se, po scenariju Danka Popovića, ovih dana snima u okolini Velike Plane. Reditelj je Đorđe Kadijević, a glavne uloge tumače Marko Nikolić (Karađorđe), Aleksandar Berček (Miloš Obrenović), Bora Todorović (Naum), Pavle Vujisić (Vujica), Miodrag Radovanović Mrgud (Marašli Ali Paša), Miki Krstović (Melentije) – uz Svetozara Cvetkovića, Jovana Janićijević, Goricu Popović, Tomu Kuruzovića i druge. Na pitanje da li je bilo teško pronaći glumca koji će svojom pojavom i unutrašnjim habitusom moći da zadovolji sliku koju, još iz školske klupe, imamo kada je u pitanju vođa Prvog srpskog ustanka, reditelj kaže: Valjalo je pronaći glumca koji u sebi spaja dve komponente: s jedne strane divlji, skoro iracionalni nagon za vladanjem, a s druge koji ima nešto od onog viteškog, plemenitog i toplog – tačnije čoveka koga morate voleti, a istovremeno ga se i bojati. Što se tiče Marka Nikolića on jedino nema Karađorđevu visinu, Vožd je imao preko dva metra, ali ima zato tu čvrstinu, tu neku oporost u pojavi i nastupu, koja omogućava da se pojavi kao ravnoparan partner jednom Milošu. Dakle, bez obzira što svi znamo kako je Karađorđe završio, mi moramo da se nadamo da on može i pobediti Miloša, da može pobediti samu istoriju i logiku istorijskih događaja, a ne već unapred biti predodređen kao žrtva. Pitanje koje se neminovno nameće u kontekstu priče o smrti Karađorđa je kako kako objasniti naivnost mudrog čoveka kakav je bio Karađorđe, bremenitog svakojakim iskustvom i sa srpske i sa turske strane, koji posle gotovo decenije izbivanja iz Srbije, veruje da bi se mogla povratiti 1804. godina? Po dolasku u Srbiju 1817. godine Karađorđe je sigurno morao da računa na teškoće kao i na to da se celokupna svetska politička situacija bitno izmenila, ono što je, recimo, lucidni Miloš Obrenović u svojoj seljačkoj inteligenciji jasno shvatio. Međutim, Karađorđe je očigledno u sebi nosio impuls neukrotive, revolucionarne želje za akcijom, uz, rekao bih, jednu prometejsku upornost – kaže Kadijević. – Za razliku od lukavog, srpskog seljačkog objektivizma jednog Miloša – Vožd je svojom mesijanskom svešću želeo da ponovo pokrene mase, idući protiv same istorije. Njegovim ubistvom Miloš je možda u prvi mah sprečio novo krvoproliće, ali ništa nije uštedeo u krvi. Ono čega je bila pošteđena njegova generacija platila je sledeća, platila je kumanovska bitka, platili su balkanski ratovi. Dakle, definitivno oslobođenje srpskog naroda od Turaka koštalo je po mom osećanju daleko skuplje nego da je Vožd ostao živ i ostvario svoju zamisao.