Čovek je stvoren za besmrtnost, a Isus Hristos je svojim vaskrsenjem otvorio vrata Carstva nebeskog, večnog blaženstva za sve koji su verovali u njega i živeli pravedno. Zemaljski život se shvata kao priprema za budući život, a ta priprema završava smrću. U svetlu ovih učenja, smrt se doživljava kao razdvajanje duše od tela, a po izlasku iz tela, duša dospeva u nove životne uslove.
Kako bi duša lakše napustila telo, važno je kako se ponašamo na samrtničkoj postelji. Na zvaničnom sajtu Srpske pravoslavne eparhije srednjoevropske naglašava se značaj prisustva sveštenika u tom trenutku. Samrtnička postelja, kako je nazivamo, označava trenutak kada se duša razdvaja od tela. Na osnovu težine bolesti i stanja bolesnika, često se može naslutiti skorašnja smrt, što poziva rodbinu i prijatelje da se okupe.
U ovim trenucima, preporučuje se da se pozove sveštenik, kako bi bolesnik mogao da se ispovedi i pričesti, čime se olakšava proces razdvajanja duše od tela. Postoji običaj da rodbina i prijatelji dolaze da se oproste s bolesnikom pre smrti. Ovaj proces opraštanja ima duboko značenje, jer se veruje da duša pokojnika, koja je ispovedena i pričešćena, kao ptica iz kaveza, lagano izlazi iz tela i odlazi u carstvo nebesko, rasterećena.
Opraštanje se obavlja na poseban način. Bolesnik poziva one za koje smatra da su mu se ogrešili, i oni prilaze njegovoj postelji jedan po jedan. Bolesnik izgovara reči: „Oprosti mi, brate,“ često navodeći ime i grehe koje oseća na svojoj duši. Osoba koja mu se obraća skida kapu, pokloni se i odgovara: „Bog da ti oprosti i ovoga i onoga sveta.“ Ovaj ritual opraštanja je suštinski važan za mir duše.
U težim slučajevima, kada su prisutni uznemirenost i smetnje, neophodni su saveti duhovnika, kao i molitveni rad crkvenog sveštenstva ili monaha. Veruje se da su te magijske vezanosti rezultat grešnog života, i stoga je kajanje ključno za duhovno oslobađanje.
Hristos, prema rečima Starca Nikona svetogorca, nije došao da donese novu nauku, već da nam donese novi život. Ova izjava ukazuje na suštinsku promenu koju Hristos donosi u život svakog vernika, pozivajući ih da se oslobode greha i da teže ka večnom životu.
U hrišćanskoj tradiciji, posebno se ističe učenje Svetog Justina Ćelijskog, koji je ostavio određena pitanja, a na osnovu odgovora, vernici mogu proveriti da li su pravi Srbi. Ovaj aspekt identiteta i duhovnosti je od velike važnosti, jer se kroz duhovni život gradi i nacionalni identitet.
Takođe, u trenucima mučenja, Hristos je neprestano govorio: „Slava tebi Bože moj, slava ti!“ Ove reči služe kao podstrek za sve vernike da ostanu čvrsti u svojoj veri, čak i u najtežim trenucima.
Kroz ovu tradiciju, jasno je da je proces umiranja i prelaska duše iz jednog stanja u drugo duboko ukorenjen u veroispovesti i običajima. Oproštaj, ispovest i molitva igraju ključnu ulogu u ovom procesu, jer olakšavaju put duši ka večnom blaženstvu. Na taj način, svi koji su uključeni u taj proces, bilo da su to bolesnici, njihova porodica ili sveštenici, igraju važnu ulogu u osiguravanju mirnog i dostojanstvenog odlaska iz ovog sveta.
