Zbirka pesama Veroljuba Vukašinovića „Žalac“, koja je nagrađena Zmajevom nagradom, predstavlja značajan doprinos savremenoj srpskoj poeziji. Ova knjiga je autopoetička i autobiografska, a njena struktura je dvostruko uokvirena. Otvorena je pesmom „Posvetom“, gde se lirski subjekt obraća čitaocu s ličnom i emotivnom prisnošću. U ovom obraćanju, Vukašinović istražuje složenost pesničkog stvaralaštva, birajući reči koje nose duboke emocije i značenja koja čitalac treba da otkrije.
Lirski subjekt se oslanja na tradiciju i povezan je s prirodom, pravoslavljem i svojim bližnjima. Njegova „posveta ljubavi“ oslikava centralnu temu zbirke, kao i prethodne Vukašinovićeve knjige. U pesmi „Knjiga“, koja zatvara zbirku, autor potvrđuje svoju nameru da deli svoja osećanja i misli sa čitaocem, istovremeno priznajući da to delo nosi i dozu autoironije. Čitalac može da prepozna važne trenutke iz pesnikovog života, kao što su sećanja na detinjstvo, mirise prirode, zvukove života na selu i trenutke spokojstva koji prožimaju njegovo stvaralaštvo.
U zbirci se javljaju prizori iz prirode koji podstiču sećanja i emocije, kao što su sunce, trave, pčele, ali i svakodnevni život na selu, poput paljenja vatre ili zvuka lonca koji krčka. Ova retrospektiva omogućava autoru da kroz kontrast prikaže aktuelne trenutke, poput „graka ludih vrana“, koji simbolizuje promene i nemir u životu.
Drugi okvir zbirke čini pesma „Žalac“, koja se pojavljuje na početku i na kraju zbirke, a označava različita značenja. U prvoj pesmi, „žalac“ se odnosi na bol zbog ljubavi i smrti, dok u drugoj pesmi označava stvaraoca koji žali zbog nedostataka u svom stvaralaštvu. Ova dualnost u značenju reči „žalac“ dodatno obogaćuje pesnički izraz i omogućava čitaocu da se poveže s autorovim unutrašnjim svetom.
Kroz čitanje ove zbirke, jasno je da Vukašinović, kako vreme prolazi, sve više transformiše svoja osećanja u svetlost koja dolazi iz mesta poput Dubiča, Ljubostinje i Morave, koja ostaju trajni deo njegovog identiteta. Njegova poezija ne samo da istražuje lična osećanja, već i kolektivnu svest, povezujući ga s tradicijom i kulturom srpskog naroda.
U zaključku, „Žalac“ je više od obične zbirke pesama; to je duboko emotivno i lično putovanje kroz sećanja, bol i ljubav. Vukašinovićev stil je bogat i slikovit, a njegova sposobnost da prenese složene emocije čini ovu zbirku značajnom u savremenoj književnoj produkciji. Njegov doprinos poeziji ne leži samo u ličnim iskustvima, već i u sposobnosti da te doživljaje učini univerzalnim, omogućavajući čitaocima da se identifikuju s njegovim rečima i osećanjima. Kroz ovu zbirku, čitaoci mogu pronaći utjehu i razumevanje, što je i jedan od najvažnijih ciljeva umetnosti.
