Rešenje proklamovano 6. januara 1929. godine bilo je iznuđeno razvojem državne krize, u kojoj se steklo više nepovoljnih okolnosti: težnja Hrvata za secesijom, koju su nastojali da postignu provociranjem građanskog rata, pojava raskola među Srbima izazvanog stavom njihovih lidera u Hrvatskoj, potpuna paraliza parlamentarnog rada, spoljne pretnje koje su dolazile od fašističke Italije.
Odlučujući se da privremeno suspenduje Ustav da bi se prevazišlo postojeće stanje, kralj je u svome manifestu najavio „u što kraćem vremenu“ povratak ustavnog poretka, „onih ustanova, one državne uprave i onog državnog uređenja, koje će najbolje odgovarati opšte narodnim potrebama i državnim interesima“.
U našoj istoriografiji ovaj period se sve češće naziva Alekandrovim ličnim režimom, jer to stanje ne bi ipak moglo da se nazove – diktaturom, u klasičnom smislu te reči.
Kralj nije težio stvaranju korporativne države, kao što je to bio slučaj u Španiji pod generalom Primom de Riverom, u Italiji pod Musolinijem , ili kao što je to pokušano u Portugaliji, pod Salazarom – „stidljivim diktatorom“.
Ova odluka kralja Aleksandra Karađorđevića proklamovana je kao izuzetno važna odluka koja je imala za cilj da prevaziđe trenutnu političku i državnu krizu. Kralj je najavio povratak ustavnog poretka u čim kraćem roku, kao odgovor na postojeće teškoće i trajne probleme. Manifest je imao za cilj da ostvari težnje opšte narodne i državne potrebe.
Razvoj situacije u Kraljevini Jugoslaviji doveo je do proklamovanja ovog značajnog rešenja. Težnja za secesijom, sukobi među narodima, paraliza parlamentarnog rada, spoljne pretnje i raskol među Srbima sve su to bile okolnosti koje su naterale kralja da suspenduje ustav i donese takvo važno rešenje. Suspendovanje ustava nije doneto iz želje za uspostavljanjem diktature, već kao privremeno rešenje kako bi se prevazišla krizna situacija i omogućio povratak ustavnog poretka.
Manifest je imao za cilj da se uspostavi mir i red u zemlji, kako bi se rešili trenutni problemi i stvorili uslovi za delotvornije funkcionisanje države. Takođe, naglašeno je da će se stvoriti ustanove i državna uprava koje će najbolje odgovarati potrebama i interesima naroda.
Iako se u istoriografiji ovaj period često naziva Alekandrovim ličnim režimom, on se ipak ne može nazvati diktaturom u klasičnom smislu te reči. Kralj je težio rešavanju državne krize i stvaranju uslova za miran i stabilan razvoj zemlje, a ne za uspostavljanje lične diktature.
Ovo rešenje je bilo od presudnog značaja za dalji razvoj Kraljevine Jugoslavije i uspostavljanje ustavnog poretka. Nakon privremenog suspendovanja ustava, sprovedene su reforme i donete su nove ustavne odredbe koje su omogućile stabilizaciju države.
Kraljevina Jugoslavija je bila suočena sa brojnim unutrašnjim i spoljnim izazovima, ali je uspela da prevaziđe teškoće i ostvari svoje ciljeve. Manifest kralja Aleksandra Karađorđevića proklamovan 6. januara 1929. godine bio je ključan korak ka rešavanju državne krize i uspostavljanju ustavnog poretka koji bi odgovarao potrebama i interesima naroda. Ovo je bio važan trenutak u istoriji države koji je imao dalekosežne posledice i uticao na dalji razvoj Jugoslavije.
