Ljuba Simović, proslavljeni srpski pisac i dramski umetnik, ostavio je dubok trag u svetu pozorišta, a njegov doprinos se posebno ističe kroz dela kao što je predstava „Čudo u Šarganu“. Ova predstava, koja je prvi put izvedena 1975. godine, postala je sinonim za kvalitetnu pozorišnu produkciju i važna tačka u razvoju savremenog srpskog pozorišta. Režiju je potpisivala Mira Trailović, a kroz godine, predstava je doživela brojne izvođenja, kako u zemlji, tako i u inostranstvu.
Mira Banjac, ugledna srpska glumica i dugogodišnja saradnica Ljube Simovića, izjavila je za „Novosti“ da je Ljuba bio ne samo talentovani pisac, već i veliki prijatelj i ljubitelj pozorišta. Njihova saradnja na „Čudu u Šarganu“ ostavila je dubok utisak na nju i ostale članove ansambla. U predstavi su učestvovali eminentni glumci kao što su Pera Kralj, Ružica Sokić, Seka Sablić i Taško Načić, što je dodatno obogatilo scenski doživljaj.
Prema rečima Mire Banjac, Ljuba je bio osoba koja je imala poseban odnos sa pozorištem i umetnicima. Njegova poezija i dramska književnost su se urezali u srca mnogih, a njegove reči su i dalje prisutne u savremenom repertoaru srpskih pozorišta. „S njom smo živeli, a i dalje se živi u svim našim teatrima“, rekla je Banjac, ističući da je Ljubin rad neprocenjiv i da će živeti kroz svoja dela.
Simović je bio poznat po svojoj sposobnosti da prikaže ljudske sudbine i emocije na vrlo suptilan način. Njegovi junaci su često suočeni sa unutrašnjim sukobima, a kroz njih se ogleda složenost ljudske prirode. U „Čudu u Šarganu“, kao i u drugim njegovim delima, Ljuba je uspeo da spoji humor i dramu, što je doprinelo njegovoj popularnosti.
Osim što je bio značajan za pozorište, Ljuba Simović je ostavio trag i u literaturi. Njegova poezija je obeležila generacije čitalaca, a njegov stil pisanja karakteriše bogat jezik i duboka emotivnost. Njegova dela su često inspirisana svakodnevnim životom, ali i univerzalnim temama poput ljubavi, gubitka i ljudske egzistencije.
Ljuba je bio poznat po tome što je često bio prisutan u pozorištu kao publika. Njegova podrška glumcima i umetnicima bila je od suštinskog značaja za njihovu motivaciju i inspiraciju. „Osećali smo ga tu, pored sebe“, rekla je Banjac, govoreći o tremi koju su imali dok su igrali pred njim.
Kao pisac, Simović je bio otvoren za nove ideje i često je sarađivao sa mladim umetnicima, pružajući im priliku da se iskažu. Njegova sposobnost da prepozna talenat i podrži nove glasove u umetnosti ostavila je poseban pečat na srpskoj kulturnoj sceni.
Njegova smrt ostavila je prazninu u srcima mnogih, ali njegovo nasleđe će živeti kroz dela koja je ostavio i umetnike koje je inspirisao. „Velika je žalost zbog njegovog odlaska, čovek je koji nije za umiranje“, istakla je Banjac, naglašavajući koliko će nedostajati njegov prisustvo i kreativnost.
U svetlu njegovog nasleđa, važno je da se sećamo Ljube Simovića ne samo kao velikog umetnika, već i kao osobe koja je volela pozorište i ljude koji ga stvaraju. Njegova dela će se i dalje igrati na sceni, a njegova poezija će se čitati, podsećajući nas na bogatstvo i dubinu ljudskog iskustva koje je on tako vešto prikazivao. Ljuba Simović će zauvek ostati deo srpske kulture i umetnosti, a njegovo ime će se prenositi sa generacije na generaciju.
