Srpska pravoslavna crkva danas obeležava dan Prepodobnih očeva, mučenika koji su stradali u manastiru Svetog Save Osvećenog. Ovi mučenici, među kojima se posebno ističe Jovan, pripadali su porodici Svetog Save i postradali su zbog svoje vernosti Hristu u doba teških iskušenja. Manastir Svetog Save, koji se nalazi u blizini Jerusalima, ima bogatu istoriju i bio je pod zaštitom raznih srpskih vladara tokom vekova.
Manastir je više puta napadnut od divljih Arapa, pljačkan i razoren, ali je, zahvaljujući Božjoj providnosti, uvek uspeo da se obnovi i opstane do današnjih dana. Tokom vladavine cara Konstantina i carice Irine, manastir je ponovo postao meta arapskih napadača, koji su ga opljačkali.
Monasi, predvođeni igumanom Tomom, nisu želeli da beže. Njihova odluka da ostanu i suoče se sa svojim mučiteljima bila je vođena dubokom verom i ljubavlju prema Hristu. „Mi smo odbegli iz sveta u ovu pustinju radi ljubavi Hristove, sramota je sad da bežimo iz pustinje iz straha od ljudi“, govorili su. Ova hrabrost je rezultirala time da su se suočili s Arapima nenaoružani, kao što su jaganjci pred vukovima.
Iako su se monasi nadali da će biti spašeni, mnogi od njih su poginuli. Arapi su ih streljali, dok su drugi zatvoreni u pećinu Svetog Save. Na ulazu u pećinu su naložili vatru, što je dovelo do gušenja monaha dimom. Mnogi su od njih skončali kao mučenici zbog svoje vere i ljubavi prema Hristu, a to se dogodilo pre Vaskrsa 796. godine, u vreme cara Konstantina i patrijarha jerusalimskog Ilije.
Ova tragična sudbina nije ostala nekažnjena, jer su ubice monaha ubrzo doživele svoju kaznu. Vraćajući se u svoje šatore, posvađali su se i u međusobnoj borbi su izginuli, što je smatrano Božjom kaznom za njihovo zlo.
Pored istorijskog značaja, ovaj dan nas podseća na važnost duhovnog rasta i zajedništva. U pravoslavlju se brak smatra zajednicom ljubavi, gde oba partnera kroz međusobnu podršku i poštovanje rastu i postižemo duhovnu zrelost. Ova ideja o zajedništvu i ljubavi se ogleda i u životu monaha, koji su kroz svoje iskušenja pokazali izuzetnu snagu vere.
Sveća, kao simbol svetlosti Hristove, takođe ima posebno mesto u ovoj priči. Hristos je rekao: „Ja sam svetlost svetu“ i ta svetlost nas podseća na ljubav i svetlost koju Hristos pruža dušama preminulih. U pravoslavlju, svetlost je simbol nade i večnog života, a monasi su svojim stradanjem postali svetionici te svetlosti.
U manastiru, život se odvija u skladu sa ovim vrednostima. Monasi se trude da rastu na intelektualnom, obrazovnom i umetničkom nivou, kako bi postali bolji ljudi i doprinosili zajednici. Kako kaže otac Predrag, muškarac treba da raste na svim nivoima, da deli svoje spoznaje i uči druge, uključujući i svoje supruge.
U savremenom svetu, gde su materijalne vrednosti često na prvom mestu, ovakvi dani nas podsećaju na važnost duhovnog rasta i ljubavi prema drugima. Manastir Svetog Save predstavlja simbol otpora i hrabrosti, ali i mesto gde se čuvaju vrednosti koje su od suštinskog značaja za svakog pojedinca i društvo u celini. Ovaj dan je prilika da se osvrnemo na našu veru, ljubav i zajedništvo, i da se setimo svih onih koji su se borili za te vrednosti kroz istoriju.
