Na današnji dan Zrenjanin je umalo nestao sa mape Srbije: Goreli su ljudi i deca

Pre nešto više od dva veka, na današnji dan 1807. godine u Velikom Bečkereku se dogodio najveći požar koji pamti istorija današnjeg Zrenjanina. Najveći po obimu, a najznačajniji po posledicama, požar je počeo u krugu tamošnje pivare, a zbog vetra se proširio preko drvenog mosta i zahvatio uže gradsko jezgro. Neobuzdana vatrena stihija pričinila je ogromnu materijalnu štetu u kojoj je praktično stradao čitav grad.

O samom požaru ostalo je vrlo malo podataka, a budući da su u njemu stradali gradski i županijski arhiv, izgubljena su i pisana svedočanstva za ranije istorijske epohe. Retki očuvani savremeni izvori koji spominju ovaj događaj su crkvene provenijencije, to jest izveštaji koji su preživeli požar zahvaljujući okolnosti da su crkve u kojima su nastali ostale neoštećene.

To su letopis („minej“) Svetouspenske pravoslavne crkve (na srpskom), protokol rimokatoličke crkve (Protocolum Ordinationum Regiarum et Diocesanarum Parochialis Ecclesiae Nagy Becskerekiensis), dok tek malo više podataka daje „Istorija velikobečkerečke (katoličke) parohije“ („Historia parochiae Nagy Becskerekiensis“) na latinskom jeziku, nastala nešto kasnije (1852/3).

Prema mineju Uspenske crkve koji je vodio sveštenik Georgije Nikolić, požar je izbio u nedelju u 15 sati i 45 minuta, a u njemu je, pored 900 kuća, izgorelo i mnogo žena, dece i životinja.

U roku od tri meseca, požar je izbio još deset puta

Katolički župnik Adam Magdić zabeležio je: „30. avgusta leta Gospodnjeg 1807. po podne, u četiri časa, izbio je sudbonosan požar s one strane Begeja, oko Pivare, tako da je – pošto je most izgoreo – za najkraće vreme izgoreo najveći broj i najugledniji deo kuća, sve do kapele sv. Vendelina, zajedno sa parohijskim domom i županijskom zgradom, i pretvorio sve u prah i pepeo; jedino su ostale neoštećene rimokatolička crkva, pravoslavna crkva i kapela sv. Vendelina. Iste godine, malo posle sudbonosnog požara, u roku od tri meseca izbio je požar još deset puta. Njegov plamen uništio je šest novosagrađenih kuća; a da je bilo još takvih građevina, i ove bi propale usled nastalog velikog vetra…“.

Osim pobrojanih (slobodnostojećih) sakralnih građevina, kao objekti koji su preživeli Veliki požar ponegde se još pominju i kuća Živka Vukova-Đubretara (na samom početku Glavne ulice) i Demkova kuća (na mestu današnjeg DDOR-a, srušena 1960/61).

Usled razornog dejstva požara, sedište Torontalske županije je iz Velikog Bečkereka prebačeno u Veliki Senmikluš (današnji rumunski Banat), gde je i ostalo dok grad nije obnovljen. Obnova je trajala sve do 1820. godine.

Vek kasnije, po predlogu člana gradskog Magistrata Joce Gligorijevića, 13. maja 1907. godine u Velikom Bečkereku upriličena je svečanost obeležavanja stogodišnjice Velikog požara. Na dan obeležavanja održano je svečano bogosluženje u rimokatoličkoj crkvi, u prisustvu gradonačelnika Zoltana Perišića i članova gradskog poglavarstva. Bili su prisutni i članovi Dobrovoljnog vatrogasnog društva, kao i brojno građanstvo.

Katolički sveštenik Pal Mađari (mađ. Magyary Pal) održao je svečanu besedu, koja je kasnije publikovana u okviru spomenice posvećene ovom događaju („Szent beszéd. Nagybecskerek tűzvedelme százados évfordulóján. Mondotta: Magyary Pál, pápai kamarás, püspöki szentszéki tanácsos, Nagybecskerek róm. kath. plebánosa. Nagybecskereken 1907“).

Zanimljivo je da je na samom početku ove svečanosti izbio požar, ali su prisutni vatrogasci uspeli da ga obuzdaju.