Zatečen prizorom koji sam ugledao, zastao sam neki dan pred zgradom Gimnazije, škole u kojoj sam proveo život – četiri godine kao đak i četrdeset kao profesor. Pred mojim očima bila je pusta i prazna zgrada, razdrljena ulazna vrata, prozori haotično oblepljeni političkim parolama, dok su deca unezvereno tumarala oko nje. Ovaj prizor ostavljao je mučan utisak. Škola koja će za 21 godinu obeležiti dva veka postojanja više ne liči na školu. Ni trećerazredna stranačka kancelarija, ni seoska poslastičarnica ne bi dozvolile takav neukus.
Gimnazija koja je radila i u godinama svetskih ratova, danas je u štrajku. Ova institucija, koja je uvek bila izraz i zastupnik opšteg interesa, danas je podređena nedefinisanom političkom interesu. Zakon zabranjuje politiku u obrazovnim institucijama iz razloga koji su očigledni. Politika poništava vaspitnu i obrazovnu samostalnost škole i narušava odnos nastavnika i učenika. Politika je poprište sukoba efemernih interesa i strasti, dok je škola mesto na kojem se uči o trajnim vrednostima čovečanstva.
Empirijska sociološka istraživanja pokazuju da u ovom uzrastu zanemarljivo mali procenat dece ima interesovanje za dnevnu politiku. Moje profesionalno iskustvo to potvrđuje. Politika koja se manifestuje kroz kič na prozorima škole danas oličava ideološku smutnju koja se valja ulicama i podmeće deci. Već viđeno, slika je to obrazaca ponašanja koje smo upoznali na sopstvenom i tuđem iskustvu, slika „nenasilnog nasilja“ kao sredstva političke borbe, „građanske neposlušnosti“ koja mimoilazi profesionalnu etiku i ugrožava pravo dece na obrazovanje, garantovano Ustavom i međunarodnim konvencijama.
Obrazloženje po kome deca na ulici „danas polažu najvažniji ispit“ na razmeđu je između budalaštine i cinizma. U takvoj koreografiji, škola se pretvara u politički kabare, a posvećeni vaspitači postaju dresirani politikoidi. Malograđanske pokondirene tikve, osim svoje marginalnosti, frustracija i strasti, na političku kvantašku pijacu iznose i dečje bistre glave, zdravu logiku i čiste duše. Uče decu da misle tuđom glavom i postaju sredstva u tuđem zlom naumu, sve sa uverenjem da politika može pretvoriti neznanje u znanje, nevredno u vredno, ružno u lepo, a propagandne laži u istinu. Ova politička estetika ružnog uvek me podseća na sliku jedne neugledne žene koja se na ulici baca na policajca i otima njegov štit.
Vrhunac niskosti kojom se podilazi dečjoj naivnosti je centralni natpis na ulazu u Gimnaziju – „Junaci našeg doba“. Izmanipulisana deca, uglavnom maloletna, predstavljena su kao politički junaci. U susretu sa ovom slikom, poput Nikolaja Ihmenjeva iz dela Fjodora Mihajloviča, osetio sam se – poniženim i uvređenim.
Autorski tekst reagovanja uvaženog profesora sociologije Nedeljka Kuljića, žive legende Gimnazije, koji je list Zrenjanin odbio da objavi, prenosi vam ekskluzivno Petrovgrad.org. Ovaj tekst je snažna kritika trenutne situacije u obrazovanju, koja se sve više politizuje, a vrednosti obrazovanja se sve više gube pred političkim interesima. Kuljićeva reč služi kao upozorenje da se deca ne smeju koristiti kao oružje u političkim borbama, jer su ona nosioci budućnosti i zaslužuju prostora za razvoj, učenje i odrastanje u zdravom okruženju.
Ovo stanje zahteva hitnu reakciju svih nas, kako bismo zaštitili naše obrazovne institucije i pružili deci šansu da odrastu u slobodnom i demokratskom društvu. Škola mora ostati mesto gde se neguju istinske vrednosti, a ne politička ideologija. Naš zadatak je da se borimo za to da obrazovanje ostane van političkih pritisaka i da se fokusiramo na ono što je zaista važno – znanje i razvoj svakog pojedinca.
