Sarački zanat, koji je nekada bio veoma zastupljen u Srbiji, danas se suočava sa izumiranjem. Neki od poslednjih majstora ovog zanata, poput 87-godišnjeg Vojislava Ilića iz Saraorca kod Smedereva, teško pronalaze naslednike koji bi nastavili tradiciju. Ilić, koji radi kao sarač već skoro sedam decenija, ističe da danas nema dovoljno posla za ovaj zanat, ali da svakodnevno otvara vrata svoje radionice.

Vojislav Ilić je naučio zanat 1953. godine, nakon čega je radio u Beogradu pre nego što se vratio u svoje rodno mesto i otvorio svoju radnju. Poslednjih godina sve manje ljudi se bavi poljoprivredom sa konjima, što je bio osnovni posao za sarače poput Ilića. Danas, jedva da ima kuća u Saraorcima koje imaju konje, dok je nekada taj bio svakodnevna slika u ovom selu.

Ilić ističe da cena kože, koju mora uvoziti iz Italije, znatno utiče na posao sarača. Ipak, on ističe da je sposoban napraviti bilo šta od kože, bilo da je reč o sedlu za konja ili fudbalskoj lopti. Takođe, on ističe da bi voleo da nauči neko mlado dete ovom zanatu, ali da je sve manje interesovanja za ovu vrstu posla među mladima.

Sa suprugom Leposavom, sa kojom je u braku već preko 60 godina, Ilić je odgajao decu, unuke i praunuke. Leposava navodi da je i sama često pomagala u radionici, pored svih poslova oko kuće i dece, jer je bilo potrebno da se slože i razumeju kako bi uspešno vodili porodični posao. Iako je teško i posao je sve manje isplativ, Ilić ističe da će raditi sve dok bude mogao, jer veruje da mu to produžava vek i njemu, ali i njegovom zanatu.

Sarački zanat nije jedini zanat koji se suočava sa problemima u Srbiji. Broj preduzeća sa jednim ili nula zaposlenih je u porastu, što ukazuje na tešku situaciju u privredi zemlje. Mehanizacija je donela promene u tradicionalnim zanatima poput saračkog, a mladi sve manje pokazuju interesovanje za ovakve poslove.

Ipak, majstor poput Vojislava Ilića, koji se odupire izumiranju svog zanata, predstavlja pravu retkost. Njegova ljubav prema poslu koji obavlja, njegova veština i posvećenost, kao i podrška porodice, čine ga inspirativnim primerom kako se tradicionalni zanati i veštine mogu sačuvati u modernom svetu.

Nadam se da će se i u budućnosti naći ljudi koji će nastaviti ovakve tradicije i sačuvati ovu važnu kulturnu baštinu. Ohrabrujuće je videti ljude poput Vojislava Ilića koji bude nadu da stare majstore i njihove veštine nisu zaboravljene. Podrška iz društva, institucija i mladih ljudi može pomoći u očuvanju ovakvih zanata, koji predstavljaju deo identiteta i istorije naše zemlje.