Andrićeva lirika zauzima posebno mesto u srpskoj i jugoslovenskoj književnosti, posebno kada se razmatraju promene koje su se dogodile pre i posle Prvog svetskog rata. Njegovo stvaralaštvo obuhvata slobodni stih, duh pobune, te zanimljivost za svetsku liriku, uključujući prevođenje dela kao što su „verseti“ Volta Vitmana. Andrić je bio pionir u prozaizaciji stiha i lirizaciji proze, kao i u umetanju kratkih, zgusnutih lirskih priča unutar njegovih pesničkih knjiga.
Njegova dela, poput „Pobednika“ i „Priče iz Japana“, predstavljaju jedinstvene parabole koje kombinuju višeznačnost i satirično-misaoni pristup. „Djevojačka pjesma“ i „Lepa mlada žena govori“ su primeri modernizacije poezije, posebno u kontekstu ljubavnih tema i ženskih emocija. Andrićeva lirika nije samo estetski privlačna, već nosi duboku emotivnu i intelektualnu težinu koja privlači čitaoce.
Tokom svog života, Andrić je povremeno pisao liriku, a u njegovim poslednjim pesmama, napisanim između 1968. i 1973. godine, može se osetiti težina i refleksija na njegov život. Ove pesme, kao što su „Koračam još kao da idem“, „Sve više, sve bliže“, „Kraj“ i „Ni bogova ni molitava“, bave se temama gledanja, vidika i prolaznosti života. U njima se jasno oseća Andrićeva melanholija i suočavanje s ljudskom sudbinom.
Pesma „Koračam još kao da idem“ istražuje neminovnosti koje čekaju lirski subjekt. Opisuje slike koje postaju simboli bezizlaza, poput kamena koji tone ili zavese koja se spušta. Ova pesma postavlja pitanje o smislu života i smrti, ističući da „života nema, smrt ne dolazi“, što ukazuje na težak i dug proces ljudske sudbine.
„Vidik se tanji, biva svetliji“ u pesmi „Sve više, sve bliže“ naglašava gubitak percepcije i ubrzanje trenutka kada će nestati mogućnost gledanja. Ova pesma, iako kratka, snažno prikazuje osećaj gubitka i pomeranje ka neizbežnom kraju.
U „Kraju“, Andrić koristi simboliku nagnute čaše sa vinom da bi prikazao stanje lirske subjekta i predosećanje kraja. Ova pesma, kroz slike odlaska i nestanka, duboko oslikava sudbinu i prolaznost vremena.
Najbolja pesma iz njegovih poslednjih dela, „Ni bogova ni molitava“, otvara se snažnom dvostrukom negacijom. U prvom delu izražava se osećaj izgubljenosti, dok se u drugom delu razvija nagovještaj molitvenog šapata koji traži prostranstvo i slobodu. Lirski subjekt se oprošta od ovog sveta, tragajući za onim što nije mogao dostići ovde: „Malo slobodna daha“, što simbolizuje težnju za slobodom i smirenjem.
Andrićeva lirika ostavlja snažan utisak na čitaoce, istovremeno istražujući univerzalne teme ljudske sudbine, prolaznosti života i težnje za višim vrednostima. Njegova sposobnost da kroz poeziju izrazi složene emocije i misli čini ga jedinstvenim autorom, čija dela ostaju relevantna i inspirativna. U svetu gde su se često suočavali s ratovima i stradanjima, Andrićeva dela nude refleksiju i razumevanje ljudskog postojanja, pozivajući nas da gledamo dublje i razmišljamo o onome što vidimo.
Andrićeva lirika, sa svojom dubokom emotivnom snagom i filozofskim promišljanjem, ostaje značajan deo srpske književnosti i pruža bogatstvo uvida u ljudsku prirodu i iskustvo. Njegove pesme su poziv na introspekciju i razumevanje, a njihova lepota i snaga će uvek imati posebno mesto u srcima čitalaca.
