„Čin Velikog i anđelskog obraza“ (poznat kao velika shima) predstavlja treći i najviši stepen monaštva u pravoslavnoj tradiciji. Ovaj čin dolazi nakon „Čina odevanja rase, kamilavke“ i „Čina male shime ili mandije“. Velika shima označava potpuno udaljavanje od sveta i predstavlja dublje posvećenje Bogu. Ovaj ritual se sprovodi sa posebnim svečanostima i strogošću, a zaveti koje novopostriženi monah daje su uzvišeni i obimniji od onih u slučaju Male shime.

Postupak postriženja započinje dan pre ceremonije kada se odeća budućeg shimnika unosi u oltar i polaže na sveti prestol radi osveštanja. Na dan postriženja, tokom jutrenja, peva se poseban kanon u kojem se moli za onoga ko prima anđelski obraz. Sam čin postriženja obavlja se na liturgiji, a prethodi mu pevanje umilnih antifona koje imaju duboko pokajnički sadržaj.

Tokom postriženja, iguman postavlja pitanja kandidatima, naglašavajući „dvostruko“ odricanje od sveta. Onaj ko se postriže izražava želju za najsavršenijim isposničkim životom, dok mu iguman daje uputstva da se od današnjeg dana mora smatrati „raspetim i umrtvljenim za svet“. Ova rešenja podstiču monaha da se fokusira na duhovni život, uzdržavanje tela, skromnost i duhovno očišćenje.

Ovo postriženje se naziva i „drugim krštenjem“, jer se tokom njega novopostriženi monah očišćuje od grehova i postaje „sin svetlosti“. U trenutku kada se obavlja postriženje, shimnik simbolično „drugi put postrizava vlasi svoje glave“, čime se konačno odriče sveta i svojih telesnih pohota.

Odeća koju nosi velikoshimnik je slična, ali se razlikuje od odeće male shime. Naime, shimnik oblači posebnu „shimničku rasu“, a na glavu mu se stavlja „kukuljica“ sa analavom, koja simbolizuje njegovu predanost i duhovne obaveze. Ova kukuljica, koja se naziva i „kukuljem nezlobivosti“, podseća shimnika na stradanja Hrista Spasitelja. Osim toga, shimniku se stavlja i posebna shimnička mantija, kao i sandale, brojanica, ručni krst i zapaljena sveća.

Nakon obreda postriženja, novopostriženi monasi su obavezni da u crkvi ostanu u svojoj odeći osam dana, što podseća na praksu novoprosvećenih posle krštenja. Osmog dana, uz posebnu molitvu, skidaju se kukuljice, čime se označava njihovo pravo da se sami brinu o ovom obeležju monaštva.

Kada se u monaštvo postriže sveštenik, osim krsta i sveće, u njegove ruke se daje i Jevanđelje. Pravilo Nomokanona jasno ukazuje da monah-sveštenik može služiti liturgiju čak i nakon što postane shimnik, dok arhijereji, koji odluče da postanu shimnici, ne obavljaju svešteničke ili arhijerejske dužnosti.

Svi ovi obredi i rituali predstavljaju dubok simbolizam monaških zaveta i posvećenosti Bogu. Monasi koji se odluče na ovaj put obasjavaju put hodočasnicima, kombinujući bogatu istoriju, simboliku i duhovnost u svojoj svakodnevnoj misiji. Njihova posvećenost očuvanju hrišćanskog nasleđa inspirira vernike širom sveta.

Pećine, podzemne crkve i katakombe, u kojima su monasi živeli i molili se, predstavljaju tajne Svete gore koje istražuju posetioci. Mnogi vernici dolaze na Atos da posete manastire, ali retki traže mogućnost da pohode Karulju, poznatu kao Svetogorska pustinja.

U svetlosti novih propisa, Sveta zajednica donela je odluku koja će promeniti način poseta ovoj svetinji. Ograničen broj poklonika, obavezne pozivnice i novi propisi za boravak, predstavljaju izazov za sve one koji žele da se poklone duhovnim vrednostima ovog mesta.