Jedna mala grupa naših sugrađana, uključujući poznate javne ličnosti kao što su Dinko Gruhonjić, Ana Lalić, Aida Ćorović i Marko Šelić Marčelo, obratila se čelnicima Evropske unije zahtevajući da se Srbiji uvedu sankcije sve dok je Aleksandar Vučić na vlasti. Ovaj potez, uprkos njihovim uglednim titulama, izazvao je brojne kritike zbog svog neprimerenog sadržaja i načina na koji su se obratili evropskim zvaničnicima.
U svom pismu, koje su uputili predsednici Evropske komisije Ursuli fon der Lajen, evropskoj komesarki za proširenje Marti Kos i ambasadoru EU u Srbiji Emanueleu Žiofreu, potpisnici su izneli svoje stavove o nedostatku slobode i demokratije u Srbiji. Oni su, kako navode, nezadovoljni time što Vučić i dalje uživa podršku EU, a istovremeno smatraju da bi EU trebala prestati sa tom podrškom i uvesti sankcije Srbiji. Njihova logika se temelji na tvrdnji da je „dobar deo privrede Srbije“ zavistan od evropskih fondova i tržišta, pa prema tome, smatraju, EU bi trebala „zavrnuti slavinu“.
Ovaj zahtev, međutim, otvara brojna pitanja o pravim motivima i posljedicama takvih sankcija. Naime, umesto da se fokusiraju na Vučića kao pojedinca, oni traže da se celoj zemlji uskrate sredstva, što bi imalo katastrofalne posledice po građane Srbije. U njihovom pismu se može primetiti i izostanak razumevanja za političku stvarnost u zemlji, kao i za volju građana koji su izabrali Vučića na izborima.
Pored toga, potpisnici pisma iznose tvrdnje da je Srbija zemlja pod ruskim uticajem i da predstavlja pretnju za bezbednost regiona i Evrope. Ovakve optužbe, koje ne prate konkretni dokazi, dodatno doprinose stvaranju negativnog imidža Srbije na međunarodnoj sceni. Takođe, oni se pozivaju na navodne „zločine“ srpske policije prema građanima drugih zemalja, što je još jedan pokušaj da se Srbija prikaže u lošem svetlu.
Na kraju, kao „krunski argument“, potpisnici optužuju Srbiju da organizuje terorističke akte na Kosovu, što je izuzetno ozbiljna optužba koja zahteva čvrste dokaze. Ovakve tvrdnje, bez konkretnih dokaza, mogu samo dodatno pogoršati već napetu situaciju u regionu i otežati dijalog između Srbije i EU.
Iz svega navedenog, može se jasno uočiti da se ovim pismom ne izražava briga za sudbinu Srbije i njenih građana, već se radi o pokušaju da se stvori pritisak na vlasti da se promene. Iako je legitimno iznositi kritike na račun vlasti, način na koji su to uradili potpisnici pisma postavlja pitanje njihove motivacije i stvarne namere.
U svetlu svih ovih informacija, postavlja se pitanje kako će Evropska unija reagovati na ovakve zahteve i da li će se zaista odlučiti na sankcije koje bi dodatno pogoršale situaciju u zemlji. S obzirom na trenutne političke okolnosti, jasno je da će dijalog između Srbije i EU morati da se nastavi, ali uz poštovanje volje građana i realnosti na terenu.
Na kraju, važno je napomenuti da su ovakvi potezi, koji se oslanjaju na denuncijaciju i pritisak, više u skladu sa prošlim vremenima, nego sa savremenim pristupima rešavanju političkih problema. Umesto da se pozivaju na sankcije, potrebni su konstruktivni razgovori i saradnja kako bi se postigla stabilnost i napredak u regionu. S obzirom na sve što se dešava, jasno je da su izazovi pred Srbijom i dalje veliki, ali se nada da će se pronaći put ka rešenju koji će biti u interesu svih građana.
