Ožalošćeno srpsko pesničko bratstvo okupilo se na beogradskom Novom groblju kako bi se oprostilo od Ljubomira Simovića, jednog od najznačajnijih srpskih pesnika i akademika SANU. Matija Bećković, poznati pesnik i blizak prijatelj Simovića, održao je emotivnu besedu, govoreći o značaju i uticaju koji je Simović imao na srpsku književnost.
Bećković je istakao da se opraštaju od pesnika koji ne leti s vranama u Užice, već na krilima svojih dela. Njegove knjige su ostavile dubok trag u srpskoj kulturi, a Bećković je naglasio da bi Užice s ponosom moglo nositi ime Ljubovo, baš kao što se bez razloga zvalo Titovo. Ova metafora oslikava ne samo važnost Simovića kao pisca, već i njegovu duboku vezu sa svojim rodnim mestom.
Matija Bećković se prisetio prvog susreta s Ljubom u Valjevu 1958. godine, kada je kao gimnazijalac pročitao njegovu prvu zbirku pesama, što je ostavilo snažan utisak na njega. Upoznali su se lično 1960. godine, kada je Bećković donio poemu „Vera Pavladoljska“ u redakciju „Vidika“, časopisa čiji je Simović bio glavni urednik. Ovaj susret označio je početak dugog prijateljstva i saradnje između dva velika umetnika.
Na ispraćaju su prisustvovali mnogi istaknuti umetnici, glumci i akademici, poput Voje Brajovića, koji je čitao odlomke iz drame „Putujuće pozorište Šopalović“. Publika je uključivala i brojne druge ličnosti iz sveta umetnosti, koje su došle da odaju poslednju počast velikom pesniku. Bećković je ukazao na to da je Ljubomir Simović bio čovek koji se nikada nije predao dok nije postigao ono što je želeo – da piše i govori na način koji je bio izuzetno jasan i razumljiv.
Simović je bio poznat po tome što je u svojim delima koristio jezik svog kraja, držeći se saveta Vuka Karadžića o pisanju na narečju rodnog kraja. Njegove drame su često poeme u dramskom obliku, a njegove kratke pesme mogu se shvatiti i kao strofe poeme ili kao scene iz drame. Ova složenost i dubina njegovog stvaralaštva doprinela je njegovom statusu ne samo kao pesnika, već i kao vrhunskog dramskog pisca.
Bećković se prisetio premijere Simovićeve drame „Čudo u Šarganu“ koja je održana pre tačno pola veka, 1975. godine. Ova predstava je označila prekretnicu u srpskoj pozorišnoj umetnosti i činila je čudo kako u poeziji, tako i u jeziku. Bećković je opisao kako je ta predstava bila proslava duha, verbalne raskoši i kreativnosti.
Na kraju svoje besede, Matija Bećković je podelio ličnu anegdotu o Ljubomiru i njegovoj kući na Jelovoj gori. Simović je jednom rekao da „kuća je i ono što se vidi iz nje“, naglašavajući koliko je važno imati širu perspektivu i videti svet kroz prizmu umetnosti. Bećković je zaključio da je Ljubomir Simović kroz svoja dela video sav univerzum i sve što se u njemu nalazi, ostavljajući trajni pečat u srpskoj književnosti.
Ljubomir Simović je preminuo pre nedelju dana, ostavljajući za sobom bogato nasleđe koje će inspirisati buduće generacije pesnika i umetnika. Njegova dela će živeti zauvek, kao spomenici njegovom talentu i strasti prema književnosti. Njegova porodica i prijatelji će ga pamtiti kao velikog umetnika, ali i kao čoveka čija je duša bila ispunjena ljubavlju prema rečima, prirodi i ljudima. Njegova poslednja želja je da počiva u Užicu, gde će biti blizu svojih korena i inspiracija koje su oblikovale njegov umetnički put.
