Više ljudi iz Rumunije koji su 90-ih godina napustili svoju zemlju sada se vraća, tražeći mir i prirodu daleko od užurbanosti velikih gradova. Andi Herc, 41-godišnjak iz Rumunije, jedan je od njih. Nakon što je 2016. godine napustio Rumuniju i preselio se u Englesku, London mu je doneo profesionalni uspeh, ali je ubrzo shvatio da gradska vreva ne pruža ono što mu je najpotrebnije – vreme s porodicom i spokoj.
Nakon nekoliko godina u Londonu, Andi je odlučio da se vrati u Rumuniju i započne život na selu. Iako je očekivao da će ruralni život biti jeftin i jednostavan, rast cena nekretnina i svakodnevni izazovi pokazali su mu da seoski život nije uvek lak. Ipak, vrednost vremena provedenog s decom i povezanost s prirodom potvrdili su mu da je doneo pravu odluku.
Kroz interakcije sa članovima svoje onlajn Facebook grupe „Preseljenje na selo. Život bez sata“, Andi primećuje da sve više ljudi deli slične priče o povratku u domovinu i želji za jednostavnijim životom. „Mnogi su na pragu penzije, uštedeli su dovoljno novca i žele mir. Umesto stanova u starim komunističkim blokovima, traže prirodu i povratak korenima“, objašnjava Andi.
Njegova odluka da se vrati u Rumuniju nije bila slučajna. Oduševljen jednostavnošću i spokojem života svojih prijatelja koji su već odabrali selo, odlučio je da napusti urbanu vrevu i preseli se u planinske predele. Smatra da povratak na selo nije prolazni trend, već duboka potreba. „Mislim da je to deo našeg DNK“, dodaje.
Andi se suočio s raznim izazovima kada se preselio u selo Dupapiatra. Bez drva za ogrev i funkcionalne peći, tražio je pomoć na internetu i osnovao zajednicu na Facebooku kako bi razmenjivali savete. Njegova grupa danas broji više od 300.000 članova, a Andi ističe da su promene koje su proizašle iz njegovih i sličnih poteza oživeli lokalne zajednice, ali su značajno uticale i na cene nekretnina.
Pre šest godina, Andi je kupio svoju kuću za samo 10.000 evra, dok su danas cene u njegovom selu porasle čak šest puta. „Kuća sa izvorom i zemljom sa lepim pogledom biće teško dostupna za 10-15 godina“, smatra Andi.
Iako uživa u seoskom životu s decom, Andi je svestan izazova koje donosi obrazovanje i potrebe njegove dece. „Nismo vezani za ovo mesto. Ako ne budemo mogli da izdržimo, možemo se preseliti bliže školi“, naglašava on.
Andi ne mrzi grad, jer zna da su gradovi bitni za pristup bolnicama, institucijama i drugim sadržajima. „Vikendom odlazimo u grad, u pozorište za decu, ali pravo življenje doživljavamo ovde, u prirodi i miru“, zaključuje Andi.
