Nakon monstruoznog čina, roditelji iz Perta u Australiji su osuđeni zbog zlostavljanja svoje ćerke, koja ima 16 godina, čije je zdravlje bilo ozbiljno ugroženo. Oni su godinama izgladnjivali devojčicu jer su želeli da zauvek ostane devojčica, što je dovelo do njenog teškog fizičkog stanja.
Ponašanje roditelja je privuklo pažnju trenera baleta, na koji je devojčica išla. Trener je bio zabrinut jer je devojčica izgledala premršavo za svoje godine. U to vreme, ona je izgledala kao da ima samo deset godina, dok je njena glava bila nesrazmerna njenom izuzetno mršavom telu. Roditelji su, navodno, lagali na formularima za upis u baletsku školu, navodeći da je njihova ćerka dve godine mlađa nego što zapravo jeste. Iako su se na sve moguće načine pravdali, trener je sumnjao u njihovu priču.
Majka je devojčicu školovala kod kuće, a časovi baleta su bili jedini trenuci kada je imala kontakt s vršnjacima. Na suđenju su izneti dokazi o njenim interesovanjima koja su bila veoma neobična za devojčicu njenog uzrasta. Naime, uživala je u igri sa plišanim igračkama i gledanju crtaća za predškolsku decu, a imala je poteškoća u obavljanju osnovnih aktivnosti kao što su pranje zuba i odlazak u toalet.
Kada su vlasti konačno obaveštene o stanju devojčice, njen otac je odbio da dozvoli socijalnim radnicima da uđu u njihov dom. Iako su roditelji na kraju odveli devojčicu kod lekara, otkriveno je da ona ima samo 27 kilograma, što odgovara težini deteta od osam godina. Lekar je upozorio roditelje na ozbiljnost situacije, naglašavajući da je njena težina opasno niska i da joj je potrebna hitna medicinska pomoć. I pored ovih upozorenja, roditelji su i dalje odbijali da je odvedu u bolnicu, sve dok nisu primili preteće pismo od Odeljenja za dečju zaštitu.
Nakon što je konačno primljena u bolnicu, devojčica je provela 54 dana na lečenju, gde je postepeno dobijala na težini. U bolnici su lekari primetili da njen društveni i emocionalni razvoj nije u skladu sa njenim godinama. Kada je napunila 18 godina, preselila se kod rođaka dok je bila pod zaštitom države, a kasnije se vratila da živi sa roditeljima.
Tokom suđenja, majka je pokušala da pozove ćerku kao svedoka, ali je ona doživela napad panike i na kraju nije svedočila. U pismima koja je podnela sudiji, devojčica je izrazila osećaj krivice zbog problema svojih roditelja, insistirajući da je sama izabrala način na koji je odgajana. U svom pismu je napisala: „Ako moji roditelji odu u zatvor, mislim da neću moći da se izborim. Osećam se odgovornom za donete odluke i za tešku poziciju u kojoj su se našli moji roditelji.“
Na kraju su roditelji osuđeni na zatvorske kazne; otac je dobio šest i po godina, dok je majka osuđena na pet godina zatvora. Ovaj slučaj je izazvao veliku pažnju javnosti, otvarajući pitanja o odgovornosti roditelja i zaštiti dece.
Ova tužna priča ukazuje na ozbiljne posledice emocionalnog i fizičkog zlostavljanja, kao i na važnost prepoznavanja i reagovanja na signale koji ukazuju na zlostavljanje. Društvo mora biti spremno da zaštiti najranjivije članove, posebno decu, i da se suprotstavi svim oblicima zlostavljanja.
