Dragiša Savić, star 72 godine, živi sam u selu Mrkovica koje se nalazi u podnožju Čemernika već dve decenije. Kao mladić otišao je u Ivanjicu u potrazi za poslom, ali se vratio u svoje rodno selo nakon što je preduzeće u kojem je radio otišlo u stečaj. Mrkovica je nekada bila napredno selo sa pedesetak domaćinstava i oko 250 stanovnika, ali zbog nedostatka asfaltnog puta do većih mesta, mnoge porodice su se iselile u toku 70-ih i 80-ih godina prošlog veka.

Dragiša se snabdeva namirnicama u Predejanu, pešice ide do tamo svake srede i nosi ranac težak sedam do osam kilograma. Pored toga, preko zime, kada sneg zaveje planinski put do Predejana, namirnice mu dostavlja sestrić koji živi u susednom selu. Iako ga prijatelji i supruga nagovaraju da napusti selo, Dragiša je odlučan da tu ostane do kraja života, jer uživa u vođenju vrta, berbi pečuraka i brizi o svom domaćinstvu.

Nedostaje mu društvo, ali ga povremeno posete lovci i drvoseče koji prolaze kroz selo. Dragiša ističe da je izabrao život u selu iako bi mogao da iznajmi stan ili sobu u gradu, jer ne zna kako bi popunio dan. Iako ga često posećuje supruga i društvo koje dolazi na nekoliko dana, Dragiša uživa u miru i tišini svog sela.

Dragiša Savić predstavlja primer snalažljivosti i životne mudrosti, dokazuje da sreća i zadovoljstvo ne zavise od materijalnih dobara i udobnosti gradskog života. Njegova priča o životu u izolovanom selu Mrkovica podseća nas na važnost jednostavnosti i samoodrživosti u savremenom svetu koji sve više teži brzini, konzumerizmu i udobnosti. Dragiša nam pokazuje da je sreća prvenstveno stvar ličnog izbora i da je moguće pronaći zadovoljstvo u malim stvarima i svakodnevnim radostima života.