Na graničnom prelazu Karakaj (Mali Zvornik – Zvornik) posle 32 godine izvršena je primopredaja posmrtnih ostataka Srbislava Popovića (1942), srpskog civila, stradalog u junu 1992. u Sarajevu. Popovićeve zemne ostatke predali su predstavnici Instituta za nestale osobe BiH predstavnicima srpske Komisije za nestale.

Prema rečima Maje Vasić iz Komisije, sahrana će se obaviti 24. avgusta na gradskom groblju u Prokuplju, a Popović će biti sahranjen pored supruge, u porodičnu grobnicu.

Srbislav Popović mašinski inženjer, rodom iz Prokuplja, po rečima sina Vladimira, studirao je u Sarajevu, tamo se zaposlio u „Energoinvestu“, stvorio porodicu i otkupio stan na Dobrinji.

– Kad je počeo rat, u aprilu 1992, razmišljali smo da li da odemo za Srbiju – priča za „Novosti“ Vladimir, inače inkasant na naplatnoj rampi u Nišu. – Ja sam imao 23, sestra 18 godina i nije htela da se seli. Jedva ju je majka ubedila. Otac nije hteo da ide. Govorio je: Niko nema šta da mi zameri, sa svima sam dobar. Uhvatili smo poslednji „kikaš“ transporter za Srbiju, ubeđeni da ćemo se brzo vratiti. Majka se sa ocem poslednji put čula krajem aprila, preko radio-amatera, a onda smo mu izgubili svaki trag. Sumnjali smo da nije živ, majka je počela da kopni i umrla je 2000. od tuge, sa pedeset godina.

Vladimir se plašio, kako kaže, da oca neće naći i da je spaljen u toplani, u susednom naselju Alipašino polje. Ipak, nisu odustajali. On i sestra Danijela nastavili su da traže istinu o očevom nestanku, pa su dali DNK uzorak za bazu Međunarodnog Crvenog krsta. Popović se našao na zvaničnoj listi traženja srpske Komisije za nestale.

Kako kažu u ovoj komisiji, početkom rata uhapsila ga je Armija FBiH i odvela u logor Sunce. Angažovali su ga na kopanju tunela ispod aerodromske piste do Hrasnice, gde je i stradao. Njegovi posmrtni ostaci ekshumirani su 7. septembra prošle godine, na groblju Bare, u Sarajevu. Popovićev identitet je utvrđen DNK analizom, a konačna identifikacija obavljena je 12. juna ove godine.

– Identifikaciji je prisustvovala sestra. Kaže da je bilo strašno. Videlo se da mu je lobanja smrskana, nije imao zuba. Rekli su joj: Vaš otac je imao problem sa leđima, ali smo ubeđeni da je batinan do smrti. Pored njega je ostao sat i očuvan prsluk u kom nas je ispratio iz Sarajeva. Sestru je to mnogo potreslo. Odlučili smo da pokrenemo postupak da se utvrdi ko je odgovoran za njegovu smrt – kaže Vladimir.

– Zauvek sam zapamtio reči žene sudije u Sarajevu: „Kao godinu nestanka navešćemo 1995, a vi ćete kat-tad saznati istinu.“ Tri puta je to ponovila. I evo, došao je trenutak da saznamo – kaže Vladimir.

Vladimir žali zato što su iz Sarajeva otišli samo sa jednim koferom, nije poneo nijedan album sa porodičnim fotografijama. U njihov stan, u privatnom vlasništvu, uselile su se izbeglice.

– Tri godine mi je bilo potrebno da ih sudskim putem iselim. Velikih problema sam imao i da sudski oca oglasim mrtvim, jer su mi tražili svedoke i dokaz da nije viđen sedam godina. Niko od starih komšija sa Dobrinje iz straha nije hteo da svedoči. Jedva sam našao neke sarajevske Srbe koji su ga poznavali i bili mi svedoci – zaključuje Vladimir.