Bračna mržnja je pojam koji se često koristi da opiše osećanja frustracije i ljutnje koje se javljaju u brakovima. Međutim, jedna žena, Natali, otvoreno priznaje da njena ljutnja prema mužu prevazilazi običnu frustraciju i često liči na mržnju. Ona se šali sa svojom prijateljicom o zajedničkim grobnicama za njihove muževe, što pokazuje koliko su njihovi odnosi ponekad teški.

Natali priznaje da je muž često iritira i da ga ne doživljava uvek kao svog partnera već ponekad kao napornog kolegu. Nakon što je rodila prvo dete, ćerku Klaru, osećala se zapostavljeno od strane muža koji nije bio uz nju tokom teškog porođaja. I pored toga, odlučila je da ima drugo dete, sina Džejmsa, koji je bio mirnija beba.

Natali smatra da je njena ljubav prema mužu počela da bledi kako je preuzimala sve veće obaveze u porodici. Ona misli da bi bila mirna čak i u slučaju njegove nevere, jer bi barem mogla preneti deo svojih obaveza na nekog drugog. Ipak, sumnja da bi Den ozbiljno shvatio njen razgovor o svojim osećanjima.

Porodica je pokušala sa terapijom, ali Natali kaže da je to postao skup način održavanja privida dobrog ponašanja bez iskrenih razgovora. Kada su prestali sa terapijom, sve se brzo vratilo na staro. Natali se pita zašto su još zajedno iako još uvek voli svog muža. Ona veruje da mnoge žene prolaze kroz slična osećanja i da su muškarci u osnovi slični.

Jedna od njenih prijateljica priznala joj je da se osećala krivom što je uživala u slobodi nakon smrti svog muža. Natali zaključuje da bi, da su bogati, mogla platiti svom mužu da se preseli u susednu kuću kako bi konačno uživala u miru bez njegove prisutnosti.

Natali je svesna svojih osećanja i želi da otvoreno razgovara sa svojim mužem o tome, ali sumnja da će je on ozbiljno shvatiti. Iako se ponekad oseća kao da bi bila srećnija bez njega, shvata da je njihova porodica prioritet i da ne želi da naruši mir svoje dece.