Sva dešavanja u Srbiji tokom jutra donose slike protesta i blokada, posebno ispred Radio-televizije Srbije (RTS), gde su građani najavili 22-časovnu blokadu. U isto vreme, studenti se okupljaju u Pionirskom parku, zalažući se za povratak na nastavu i obrazovanje. Ovi događaji su deo šireg protesta koji se širi kroz Beograd i druge delove zemlje, dok se neki studenti odlučuju da peške krenu ka Beogradu.
Jedan deo studenata sa Fakulteta dramskih umetnosti (FDU) pozvao je građane da se organizuju u lokalnim zajednicama, inspirišući se plenarnim zasedanjima, što neki smatraju stvaranjem paralelnih institucija. Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, najavio je da će se 15. marta okupiti ispred Narodne skupštine, RTS-a i Ustavnog suda, što dodatno pojačava tenzije u društvu.
Gordana Čomić, nekadašnja ministarka za ljudska i manjinska prava, komentarisala je situaciju, ističući zabrinutost zbog toga što protesti ne uključuju dijalog, ni sa političkim strankama. Tokom sukoba između policije i studenata ispred RTS-a, jedan policajac je povređen, što dodatno komplikuje situaciju. Ministar unutrašnjih poslova, Ivica Dačić, najavio je da će istražiti incident i preduzeti odgovarajuće mere protiv onih koji su učestvovali u nasilju.
RTS je reagovao na blokadu, naglašavajući da je ona u suprotnosti sa dosadašnjim izjavama studenata koji su se zalagali za slobodan rad institucija. Čomić smatra da se protesti temelje na samoorganizovanju zbog nezadovoljstva građana, dok se vlast testira da li ima demokratski kapacitet da odgovori na takve akcije. Ona naglašava da sve više ljudi odbacuje političke stranke, što stvara prostor za nepartijsku politiku.
Čomić izražava zabrinutost zbog nedostatka dijaloga i poručuje da je dijalog jedini pravi alat demokratije. Mnogi studenti i građani smatraju da predstavnička demokratija ne funkcioniše i pozivaju na samoorganizaciju. Ona upozorava da je takva ideja opasna i da može dovesti do nedostatka političke odgovornosti i nesigurnosti.
U međuvremenu, ocene o tome kako vlast reaguje na proteste dolaze pre svega iz Evropske unije, koja prati poštovanje demokratskih prava. Čomić ističe da se stavovi o političkim strankama razlikuju, ali da je kritička javnost godinama naglašavala da su stranke beskorisne, što je doprinelo rastu nepartijskog pluralizma.
Predlog studenata da se građani organizuju po uzoru na plenume naišao je na podeljena mišljenja u opoziciji. Dok neki pozdravljaju ovu inicijativu, drugi smatraju da je to neizvodljivo. Čomić se pita kakav bi bio ishod takvih organizacija i ko bi odgovarao za rezultate. Ona ističe da je smanjenje školarina i povećanje plata zaposlenima na univerzitetima jedan od zahteva koji su ispunjeni, ali da postoje različite interpretacije o uspehu protesta.
Na kraju, Čomić naglašava da trenutni odnos snaga može dovesti do stagnacije, gde se situacija stalno vrti u krug bez pravog rešenja. Ona postavlja pitanje o ishodu protesta i ukazuje na to da i dalje postoji potreba za političkim akterima koji bi mogli da posreduju u dijalogu između vlasti i građana. Ova situacija u Srbiji oslikava složenu sliku političkih i društvenih tenzija koje zahtevaju pažljivo razmatranje i delovanje svih strana uključenih u proces.
