Ivana Spahić je strastvena čitateljka i autorica koja je, vođena ličnim iskustvima, pronašla inspiraciju za svoje pisanje u dubokoj emocionalnoj boli koju je osetila nakon preseljenja iz Beograda u Istočno Sarajevo. Njen roman „Svitanje“ nije samo književno delo, već duboka refleksija o ljudskoj sudbini i traženju odgovora na fundamentalna pitanja, posebno o prirodi zla u ljudima. Pisanjem ovog dela, Spahić je dala glas žrtvama prebilovačkog pogroma, osvetljavajući sudbine onih koji su izgubili svoje živote tokom tragičnih događaja iz prošlosti.
„Svitanje“ je roman koji je osvojio nagradu „Zlatna sova“, a nedavno je dobio i nagradu „Dragojlo Dudić“. Kritičari i publika prepoznali su njegovu vrednost, ističući kako roman pruža dublje razumevanje boli i gubitka. Kroz pripovest o Mariji, devojci čiji je život obeležen tragedijom, Spahić istražuje temu ljudske sudbine i hrabrosti, postavljajući pitanje: „Ima li svanuća nakon pokolja?“
Pišući o Prebilovcima, malom selu koje je doživelo strašnu sudbinu, Spahić oslikava emocionalni teret zajednice koja je izgubila više od hiljadu života. Osećaj bola i nepravde koji je doživela prilikom posete ovom mestu bio je ključan za inspiraciju njenog dela. Ovaj roman je više od istorijskog prikaza; on je ljudska priča o životu i smrti, o ljubavi koja prevazilazi gubitak.
Kroz glas mrtvih, Spahić ne iznosi samo priču o smrti, već i o životu. Ona želi da čitaoci shvate da su žrtve bile ljudi sa snovima, nadama i ljubavima. Njihove sudbine su isprepletene i jedinstvene, a svaki pojedinac imao je svoju priču koja zaslužuje da bude ispričana. Njena namera nije da stvara novu tenziju, već da kroz mirno pripovedanje o činjenicama doprinese kultu sećanja.
Roman „Svitanje“ je napisan s dubokom ljubavlju i empatijom, što se posebno može osetiti u opisima svakodnevnog života porodice Medan. Spahić se zalaže za to da se glas svake žrtve čuje, naglašavajući važnost sećanja na prošlost kako bi se izbegla ponavljanje sličnih tragedija u budućnosti. Kroz svoje pisanje, ona poziva na dijalog o nacionalnom identitetu, nepravdi i važnosti da se ne zaboravi ono što se dogodilo.
Pitanje o postojanju zla u ljudima ostaje centralna tema njenog dela. Spahić veruje da je zlo u svakome od nas, a da je svakodnevna borba održati ravnotežu između dobra i zla. Ona se nada da će njena deca odrasti sa razumevanjem važnosti prepoznavanja i suprotstavljanja zlu, kako bi stvorili bolji svet.
Ivana Spahić se oslanja na ličnu priču kao i na istorijske činjenice, pokušavajući da prenese emocionalnu težinu svojih junaka. Njena poruka je jasna: ne smemo zaboraviti prošlost, jer se u njoj nalaze lekcije koje nas mogu naučiti kako da izgradimo bolje sutra. Kroz svoje pisanje, ona poziva sve da se suoče sa svojim istorijskim nasleđem i da ga ne zaborave.
Spahić smatra da je važno da se glas svake žrtve čuje i da se sve priče o stradanju tretiraju s poštovanjem. Ona naglašava da je važno pričati o svemu, bez obzira na to koliko to može biti teško ili bolno. Njena knjiga je poziv na sećanje, na empatiju i na razumevanje, a njena borba za istinu i pravdu samo je početak šireg dijaloga o našem kolektivnom nasleđu.
U svetu koji često zaboravlja ili potiskuje bolne istine, Spahićov rad predstavlja svetionik nade i podseća nas na to koliko je važno održati sećanje na prošlost kako bismo izgradili bolju budućnost.
