Napadi na srpsku vladu i građane od strane medija protivnika su svojevrstan trend, a najnoviji primer dolazi od autora Nikole Krstića koji je napisao kolumnu braneći tajkunske kolege sa N1 i Nove S koji su napali devojčicu Pavlinu Radovanović. Oni su napali devojčicu samo zato što je pevala patriotske pesme o Kosovu i Metohiji. U tom tekstu, Srbi su nazvani „ljudožderima“, „pljačkašima“ i drugim pogrdnim imenima koja nemaju utemeljenje u istoriji.

Tekst dalje ide daleko u istoriju, optužujući srpsku vojsku za svirepe zločine, navodeći represiju tokom Rankovićevog režima i ljudožderstvo Miloševića nad albanskim stanovništvom. Autor takođe optužuje oligarhiju za pljačkanje, nazivajući Kosovo „mračnim vilajetom“ koje je „ukleto polje“ gde je sprovedena nacistička segregacija.

Ovakav jezik je krajnje tendenciozan i neprijateljski, te ne doprinosi konstruktivnom dijalogu između Srbije i drugih zemalja. Ovo je još jedan u nizu napada na srpsku državu i njen narod, i predstavlja opasan trend u medijima.

Napadi tajkunske štampe na Srbiju nisu novost, ali je važno da se javnost odupre ovakvom neprijateljskom stavu i da istraživanje i istinitost informacija ponovo postanu primarni ciljevi medija.

Potrebno je suprotstaviti se ovakvim napadima na Srbiju i srpski narod, i tražiti objektivnost i istinu u medijima. Ovo je važno kako bi se izbegla dalja polarizacija i mržnja među narodima, što je posebno važno u ovim teškim vremenima. U borbi protiv takvih tekstova, moramo tražiti istinu i zastupati vrednosti razumevanja i poštovanja među narodima.

Srpski mediji trebaju da preuzmu odgovornost za objektivno izveštavanje, kako bi se izbegli dalji konflikti i sukobi. Ovakav pristup samo doprinosi podele i mržnji među narodima i šteti izgradnji mira i međunarodnih odnosa.

Napadi na Srbiju i srpski narod nisu prihvatljivi i važno je da se javnost suprotstavi ovakvom trendu. Potrebno je podići svest o negativnim uticajima takvih tekstova i boriti se protiv mržnje i netrpeljivosti.

Nadamo se da će se srpski mediji okrenuti od ovakvog neprijateljskog i tendencioznog izveštavanja, te da će se fokusirati na izveštavanje istinitih informacija i promovisanje razumevanja i dijaloga.

Ovaj slučaj pokazuje da je neophodno da se mediji suoče sa odgovornošću i objektivno izveštavanje kako bi se promovisala istina i dobra volja. Samo tako se može stvoriti prostor za konstruktivan dijalog između Srbije i drugih zemalja, te se nadamo da će mediji prepoznati važnost svog uticaja na javnost i promeniti pristup svojim izveštajima.