Tragedija koja se dogodila 3. maja 2023. godine u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, kada je trinaestogodišnji učenik ubio deset školskih drugova i čuvara, predstavlja klasičan primer fenomena poznatog kao „Crni labud“. Ovaj pojam, koji je definisao Nasim Taleb, odnosi se na događaje koji su potpuno neočekivani, imaju velike posledice i tek naknadno izgledaju kao da su bili predvidivi.
U ovom slučaju, tragični događaj je bio potpuno iznenađenje za sve. Pre nego što je dečak postao izvršilac jednog od najstrašnijih zločina u novijoj srpskoj istoriji, bio je opisan kao odličan učenik, bez kriminalnog dosijea ili izraženih problema u ponašanju. Ni škola, ni roditelji, ni društvo nisu naslutili da bi mogao postati počinilac ovakvog zločina. Upravo ta neočekivanost može se povezati sa pojmom Crnog labuda.
Pucnjava u Ribnikaru ostavila je duboke posledice na celo srpsko društvo. Promenila je razmišljanje o bezbednosti u školama, otvorila debate o pristupu oružju, kao i pitanjima mentalnog zdravlja dece i roditeljske odgovornosti. Šok i osećaj nesigurnosti pojavili su se kod roditelja, učenika i nastavnika širom Srbije, a pitanja o tome kako je do tragedije došlo i da li je mogla biti sprečena postavljala su se odmah nakon događaja.
Poznato je da nakon ovakvih tragedija obično dolazi do intenzivnog traganja za objašnjenjima. U slučaju ovog masovnog ubistva, istraživani su detalji iz života dečaka, njegovo interesovanje za oružje, kao i porodična situacija. Ono što pre tragedije nije izgledalo kao ozbiljan signal, postalo je predmet analize u potrazi za odgovorima o uzrocima ovog strašnog čina.
Masovni napadi, kao što je ovaj, često se javljaju u društvima sa već postojećim problemima, kao što su normalizacija nasilja, laka dostupnost oružja, mentalne krize i izostanak pravovremenih reakcija. Tragedija u Ribnikaru pokazuje da Srbija više nije imuna na ovakve pojave. Ovaj masakr je pokazao koliko je društvo ranjivo pred događajima koje ne očekuje, ali koji ga zauvek menjaju.
Prema izjavama oca Vladimira Kecmanovića i svedočanstvima nastavnika i prijatelja, dečak ubica nije pokazivao klasične znake devijantnog ponašanja. Bio je odličan učenik, takmičio se na školskim smotrama i imao prijatelje. Njegovo nasilno ponašanje nije bilo predvidivo prema poznatim obrascima rizičnog ponašanja kod mladih. Ovaj fenomen se savršeno uklapa u karakteristiku „crnog labuda“ – ništa u dotadašnjem ponašanju nije ukazivalo na tragediju.
Samo dan kasnije, Srbija je bila pogođena još jednom tragedijom – masakrom u selima u okolini Mladenovca i Smedereva, gde je Uroš Blažić, dvadesetjednogodišnjak, nasumično pucao i ubio devet, a ranio trinaest osoba. Oba događaja predstavljaju primere Crnog labuda, koji označava potpuno neočekivane događaje sa ogromnim posledicama. Pre tragedije, ni u jednom ni u drugom slučaju nisu postojali jasni signali koji bi ukazivali na to da će do ovakvih katastrofa doći.
Usled tragedija, usledila je retrospektivna racionalizacija. Stručnjaci, policija, mediji i javnost analizirali su motive i ponašanje aktera, tragajući za odgovorima. Da li su signali postojali, ali nisu prepoznati? Da li su institucije zakazale? Šta je društvo moglo učiniti da spreči ove masakre? Ove tragedije ostavile su Srbiji ozbiljnu lekciju – nijedno društvo nije imuno na Crne labudove.
Masakri u Ribnikaru i okolini Mladenovca ukazuju na potrebu za hitnim promenama u sistemu obrazovanja, kontroli oružja, mentalnom zdravlju i ranom prepoznavanju rizika. Ignorisanje problema više nije opcija. Srbija je u samo 48 sati upoznala svoje Crne labudove, suočavajući se sa stvarnošću koja se činila dalekom. Sada je jasno da društvo mora da se promeni kako bi se obezbedila sigurnost budućih generacija.
