Ceremonija otvaranja plenarne sednice Saveta interakcije održana je 17. maja u raskošnoj prostoriji sa impozantnim stubovima i pozlaćenim lusterima. U tom trenutku, SAD, Japan i Evropski ekonomski savet bili su suočeni sa značajnim promenama u globalnoj politici. Mnogi su verovali da bi moglo doći do sporazuma između SAD-a i Rusije, posebno u svetlu prošlih lidera poput Gorbačova u devedesetim i Denga u Kini tokom osamdesetih. Ipak, u Evropi nije bilo lidera koji su mogli da prevaziđu te izazove.
U 15 časova, prisustvovali smo prijemu kod Gromika u Georgijevskoj dvorani u Kremlju, koja je otvorena samo drugi put od vremena careva. Raskošna soba sa šest pozlaćenih lustera iz 1800. godine, ukrašena carskim krunama, ostavila je snažan utisak. Autorica teksta, fascinirana tim prizorom, zabeležila je trenutak fotografisanja Gromika u smehu, što je bio retki prizor. Međutim, Manuela je bila nezadovoljna njenim postupkom, smatrajući da nije pitala za dozvolu da slika.
Tokom pauze konferencije 21. maja, posetili su Danilovski manastir, gde su ih odvezli zanimljivi taksista. Uočila je jednu tužnu prodavnicu sa starim džemperom na žičanoj vešalici, dok je moskovski aerodrom bio pun glamuroznih bescarinskih prodavnica koje su primale samo strane valute.
Večera u rezidenciji peruanskog ambasadora Pepea Urutie bila je ispunjena poznatim političarima poput Janka Smole i njegovih saradnika. Autorica se setila svog oca, ne verujući da bi mogao zamisliti ovakvu situaciju. Poseta Narodnom muzeju donela je uzbuđenje kada je videla skulpture Meštrovića i slike koje je njen otac poklonio muzeju. Kustoskinja je bila nervozna, ali se kasnije opustila i bila vrlo prijatna.
Na brzinu su morali napustiti muzej zbog sastanka u Belom dvoru. Autorica se prisetila svog detinjstva, dok je istraživala prostorije koje su nekada pripadale njenoj porodici. Prizore koje je nekada znala, poput mermernog poda i kupatila, doživela je s nostalgijom. Očigledno je bilo da je prostor još uvek sačuvao deo svoje prošlosti.
Na ručku sa igumanijom manastira Žiča, gde su uživali u domaćoj kuhinji, autorica je osetila duboku povezanost sa tradicijom i kulturom Srbije. Vratila se u London s novim saznanjima o svojoj porodici i uticajem koji ima na sadašnjost.
Iako je bila proterana iz zemlje, autorica se osećala kao duh koji luta Beogradom. Na kraju, saznala je da se u medijima počelo pisati o njenoj poseti, dok su se Jugoslovenski mediji počeli interesovati za sve Karađorđeviće. Aleksandar Karađorđević je naglasio potrebu za oprezom u vezi sa stavovima o Srbima, u svetlu trenutnih političkih previranja.
Anika Skovran i autorica su se odvezle u manastir Studenicu, gde su se susrele s episkopom. Tokom razgovora, episkop je pokazao interesovanje za Amandu i njenu ulogu u seriji „Dinastija“. Čak su ga zamolili da se upiše u knjigu posetilaca kao „Amandina majka“, što je izazvalo osmeh kod autorke, s obzirom na neprimerenost sadržaja serije.
Kako su dani prolazili, autorica je postajala svesnija uticaja svojih poseta Beogradu. Uočila je kako se interesovanje za njenu porodicu ponovo budi, dok su se mediji fokusirali na svakodnevni život Karađorđevića. Na kraju, ostala je s osećajem da je njena povezanost s Beogradom duboka i neizbrisiva, a njena priča se nastavlja da se piše kroz sećanja i nove veze koje je stvorila.
