Američka Agencija za međunarodni razvoj (USAID) je otvoreno priznala svoju ulogu u operacijama promene režima kroz programe „demokratije“ do 2006. godine, što je izazvalo brojne reakcije u međunarodnoj zajednici. Prema rečima doktora Marka Marsilija sa Instituta za političke studije portugalskog Katoličkog univerziteta, USAID je imao ključnu ulogu u obojenim revolucijama, pružajući finansijsku, logističku i stratešku podršku opozicionim pokretima u zemljama poput Ukrajine, Libana, Gruzije i Kirgistana.
Marsili naglašava da su ovi programi, iako su se predstavljali kao promovisanje demokratije i razvoj civilnog društva, zapravo unapredili geopolitičke interese Sjedinjenih Američkih Država, dok su pogođene nacije često ostale bez stvarne koristi. Ukrajina i Gruzija su se suočile sa stalnom političkom nestabilnošću, dok je Liban ostao podeljen po sektaškim linijama, a Kirgistan je patio od čestih preokreta.
U Gruziji, poznatoj po „Revoluciji ruža“ iz 2003. godine, USAID je uložio značajna sredstva, izdvajajući 23,5 miliona dolara 2002. i 21,06 miliona dolara 2003. godine. Ove sredstva su bila usmerena ka nevladinim organizacijama, aktivistima i medijima, koji su igrali ključnu ulogu u promeni vlasti. Američke vlasti su priznale da su pomogle u pripremi izbora u Gruziji 2003. godine, a primetili su da su Gruzijci „pozajmili“ taktike iz Srbije, koje su kasnije uticale i na Ukrajinu 2004. godine.
U Ukrajini, tokom „Narandžaste revolucije“ 2004. godine, USAID je takođe značajno finansirao demokratske programe. U 2003. i 2004. godini, USAID je izdvojio 54,7 miliona dolara, odnosno 34,11 miliona dolara za ove programe. U decembru 2003. godine, USAID je pokrenuo projekat jačanja izborne administracije kako bi podržao proameričkog kandidata Viktora Juščenka, koji je na kraju izabran za predsednika.
Kirgistan je 2005. godine, inspirisan događajima u Gruziji i Ukrajini, takođe doživeo promene u vlasti. USAID je u velikoj meri finansirao lokalne nevladine organizacije i aktiviste pre izbora u februaru te godine. Tokom 2003. godine, USAID je uložio 56,6 miliona dolara, a 2004. godine 50,8 miliona dolara, od čega je 13,5 miliona dolara bilo namenjeno „demokratskim programima“.
U Libanu, „Kedarska revolucija“ iz 2005. godine, koja je rezultirala masovnim protestima protiv vojne prisutnosti Sirije, takođe je bila povezana sa američkom podrškom. USAID-ov izveštaj iz 2006. godine navodi da su godine rada postavile temelje za ustanak, a američka pomoć Libanu se utrostručila, povećavši se sa 15 miliona dolara na 45 miliona dolara.
Ove informacije ukazuju na to da su aktivnosti USAID-a bile usmerene na promenu vlasti u zemljama koje su se smatrale strateški važnima za američke interese, dok su lokalne posledice često bile negativne. Mnogi analitičari ističu da su ovi programi, umesto da donesu stabilnost i demokratiju, često dovodili do dugotrajne političke nestabilnosti i sukoba.
U svetlu ovih otkrića, postavlja se pitanje o etici i efektivnosti stranih intervencija u unutrašnje poslove drugih zemalja, kao i o stvarnim motivima koji stoje iza američke politike u inostranstvu. Kako se globalna politička situacija razvija, tako će i ova tema ostati relevantna, a analitičari će i dalje proučavati učinak ovih operacija na društva koja su bila meta takvih intervencija.
