Dr Jasmina S. Ćirić, docentka Filološko-umetničkog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, ističe značaj očuvanja zadužbina Nemanjića u Severnoj Makedoniji, koje i dalje odolevaju vremenu uprkos raznim teškoćama. U razgovoru za „Novosti“, ona naglašava važnost postojanja dokumenata kao što su prevodi osnivačkih povelja i konzervatorska dokumentacija, koji potvrđuju značaj ovih spomenika. Takođe, napominje da su srpski arhitekti, poput Đurđa Boškovića, već pre Drugog svetskog rata rukovodili konzervatorskim radovima na ovim značajnim mestima.
Međutim, dr Ćirić ukazuje na zabrinjavajuće aspekte vezane za institucionalnu podršku i političku saradnju. Postoji ozbiljan nedostatak sistematskog pristupa očuvanju ovih zadužbina. Iako su neki od spomenika pod državnom zaštitom, mere zaštite često nisu dovoljno efikasne. Rasprostranjena dezinformacija o poreklu i značaju ovih objekata dodatno otežava njihovo očuvanje i dovodi do pogrešnog razumevanja u javnosti.
Zadužbine Nemanjića čine neodvojiv deo kulturnog nasleđa, a njihova ikonografska svojstva se prate od Studenice, Žiče i Mileševe, do Gračanice, Dečana i drugih značajnih spomenika. Hramovi iz 14. veka, sačuvani na Skopskoj Crnoj Gori, predstavljaju važan spoj arhitektonskih i umetničkih tokova tog vremena. Njihovo očuvanje je ključno za razumevanje graditeljskih i umetničkih praksi tog perioda.
Uprkos postojanju naučnog interesa i određenih projekata, i dalje nedostaje sveobuhvatan sistemski pristup i podrška na nivou država, kao i od međunarodnih organizacija. Dr Ćirić smatra da je ključno adresirati ove aspekte kako bi se osigurala trajna zaštita i revitalizacija ovog kulturnog nasleđa.
Politički i ekonomski izazovi takođe igraju značajnu ulogu u zaštiti kulturnog nasleđa. Važno je ojačati veze sa međunarodnim organizacijama koje mogu pružiti finansijsku podršku. Skopska Crna Gora, kao jedinstvena organska celina, ne samo da predstavlja arhitektonski pejzaž, već i prirodni ambijent koji je povezan sa ljudskim delovanjem. Ova specifičnost čini Skopsku Crnu Goru potencijalnim razvojnim resursom koji može doprineti očuvanju regionalnog identiteta.
Prema rečima dr Ćirić, okvirna Konvencija Saveta Evrope o vrednosti kulturnog nasleđa, koju je Srbija ratifikovala 2005. godine, podržava uspostavljanje integrisanog pristupa očuvanju kulturnog nasleđa kao osnovnog elementa održivog razvoja. U svetlu nedavne promene u crkvenoj hijerarhiji, kada je SPC priznala autokefalnost MPC, otvorilo se pitanje zajedničkih napora u zaštiti srednjovekovnih svetinja.
Dr Ćirić naglašava da je moguće primetiti tendenciju približavanja dve crkve, što se ogleda u sve učestalijoj komunikaciji i saradnji između arhijereja. Ovo predstavlja važan korak ka konstruktivnijem pristupu u zaštiti kulturnog i duhovnog nasleđa.
Zbog dugotrajnih političkih i pravnih nestabilnosti, situacija se može promeniti, ali saradnja između crkvenih i nacionalnih institucija koje su zadužene za zaštitu kulturnog nasleđa je ključna. Dr Ćirić veruje da će se u budućnosti razmotriti duhovni i kulturni aspekti, uz aktivno učešće međunarodnih organizacija.
U kontekstu zaštite, dr Ćirić ukazuje na potrebu za hitnim diplomatskim inicijativama koje bi pokrenule ministarstva kulture i spoljnih poslova Srbije i Severne Makedonije. U tom smislu, citat iz tomosa patrijarha srpskog Porfirija je značajan jer definiše odnos između dve crkve u kontekstu kulturnog nasleđa. U njemu se jasno naglašava da se radi o zajedničkom odgovoru na zaštitu i očuvanje ovog značajnog nasleđa.
Na kraju, dr Ćirić se osvrće na konkretne inicijative, poput apeliranja za zaštitu manastira Uspenja Presvete Bogorodice, koji je pretrpeo značajna oštećenja. U budućnosti, njene reči o potrebi za transnacionalnom nominacijom za UNESCO ukazuju na to da je pred nama dug put ka očuvanju ovog kulturnog blaga, koji zahteva saradnju i zajedničke napore svih relevantnih institucija.
