U Pravoslavlju, čuda se ne smatraju samo dalekim i retkim događajima, već su to živi dokazi Božanske prisutnosti u svetu. Ona se ne dešavaju radi senzacije, već kao svedočanstva vere, podsticaji pokajanju i blagoslov onima koji ih dožive. Često su skrivena od ljudskih očiju, poznata samo onima koji su im neposredni svedoci. O tome svedoči otac David Proskurjakov, sveštenik Ruske pravoslavne crkve, koji prenosi divan događaj iz svog života.
Otac David pripoveda kako se, u vreme kada je njegov rođeni brat bio student, u moskovskom manastiru odigralo čudo osvećenja vode. Mladi sveštenik, tek rukopoložen, suočavao se sa duhovnim iscrpljenjem. Duga bogosluženja i monaška poslušanja su ga činila umornim i nesigurnim u svoje služenje. Teške misli i umor pritisnuli su njegovo srce, a mladom svešteniku je bilo teško da se nosi sa tim.
Jednog dana, nakon što je dobio blagoslov da osveti vodu, mladi sveštenik je otišao napolje, gde je voda osvećena u velikom rezervoaru. Ostavivši slavinu da se puni, otišao je da obavi druge obaveze. Kada se vratio, zatekao je vodu boje tamnog čaja, neprijatnog mirisa rđe. U tom trenutku, osećajući sopstvenu nemoć, samo je odmahnuo rukom, misleći da ga čeka prekor, i započeo je molitveno pravilo.
Ono što se potom dogodilo prevazišlo je svaku sumnju. Kada su prisutni počeli da sipaju svetu vodu u svoje posude, sveštenik je očekivao negodovanje i pritužbe. Međutim, svi su mirno uzimali vodu, niko se nije žalio. Zbunjen, prišao je rezervoaru i ostao bez daha. Voda koja je do maločas bila mutna i nečista, sada je blistala bistrinom poput izvorskog kladenca. Nestao je jak miris rđe, a ukus vode postao je blag, podsećajući na onu sa Bajkalskog jezera.
Zahvaćen neopisivom radošću, mladi sveštenik je napunio kutlaču i potrčao po manastirskoj porti, nudeći svima da probaju njenu novostečenu čistoću. Ljudi su ga zbunjeno posmatrali, ne shvatajući njegov zanos, ali on je, dirnut Božanskim znamenjem, klicao iz sveg srca: „Hristos vaskrse, jer je Svemoguć!“
Ovo čudo, kako ističe otac David, nije samo očistilo vodu – ono je pročistilo i srce mladog sveštenika. Svaka tuga i klonulost nestale su u trenutku, kao da ih nikada nije ni bilo. Onaj koji je bio na ivici očajanja sada je bio preobražen radošću i novom snagom. Gospod je Svojom blagodaću osvetio vodu i dodir Svoje ljubavi položio na dušu služitelja, pokazujući mu da je On uvek prisutan, spreman da podigne one koji posrću i da svetlošću obasja one koji su u tami.
Tako je osvećenje vode postalo osvećenje srca. U nečemu što je izgledalo kao trenutak duhovne nemoći, Gospod je pokazao Svoju moć i milost. I do danas, priča o ovom čudu ostaje živo svedočanstvo da su vera i nada nikada neugasivi plamenovi, koje ni najmračniji trenuci ne mogu ugasiti.
Ova priča o čudu osvećenja vode i preobražaju mladog sveštenika predstavlja primer ne samo duhovnog, već i emotivnog isceljenja. U svetu prepunom izazova i iskušenja, ona nas podseća na to da je vera moćan izvor snage i inspiracije. Ovaj događaj je svedočanstvo da Božija prisutnost može doneti mir i radost čak i u trenucima kada se osećamo izgubljeno i nesigurno.
Otac David Proskurjakov, kroz svoje svedočenje, poziva sve nas da se setimo da su čuda svakodnevna, samo ih treba umeti prepoznati. Vera, nada i ljubav su snage koje nas vode kroz život, a čuda koja nas okružuju su podsetnik na to da nikada nismo sami.
