Roditelji često žele najbolje za svoju decu, ali u tom nastojanju da im obezbede zdravu ishranu, mogu napraviti greške koje utiču na razvoj njihovih prehrambenih navika. Ove greške mogu oblikovati odnos koji deca imaju prema hrani, što može imati dugoročne posledice na njihovo zdravlje i emocionalnu dobrobit. Ključno je omogućiti im da razviju intuiciju i donose odluke o tome koliko žele da jedu.
Jedna od čestih grešaka je prisiljavanje dece da jedu više nego što žele ili ograničavanje u količini hrane koju mogu konzumirati. Ovo može dovesti do poremećenih prehrambenih navika i stvaranja negativnih osećanja prema hrani. Na primer, ako roditelji previše hvale decu zbog toga što dobro jedu ili ih grde zbog nepojedenih tanjira, može se stvoriti nezdrav odnos prema hrani. Dete može početi da oseća da je uspeh u ishrani merilo njegovih sposobnosti, što može izazvati nesigurnost.
Umesto toga, bolje je koristiti nežan pristup, poput komentarisanja ponašanja, a ne kritikovati ili previše nagrađivati detetov apetit. Takođe, davanje detetu autonomiju u vezi sa hranom je ključno za razvoj zdrave slike o sebi i svom telu. Kada roditelji previše kontrolišu količinu hrane koju dete jede, deca gube sposobnost da prepoznaju svoje potrebe. Omogućite im da regulišu koliko jedu i kada su siti, bez previše uplitanja u njihove izbore.
Kada deca ne mogu da slušaju signale svog tela, kao što su osećaj gladi ili sitosti, to može ometati normalan razvoj prehrambenih navika. Deca koja nisu naučena da prepoznaju ove signale mogu postati preopterećena hranom, što može dovesti do problema sa prejedanjem i gojaznošću. Važno je pomoći deci da slušaju svoj mozak kako bi razvila zdraviji odnos prema hrani i svojim telesnim potrebama.
Roditeljski pritisak da se pojedu svi obroci ili davanje preobilnih porcija može povećati rizik od prejedanja. Statistike pokazuju da svako peto dete danas pati od gojaznosti, a mnogi roditelji ne shvataju da prisiljavanje dece da jedu više nego što žele može dovesti do negativnih efekata. Deca bi trebala imati kontrolu nad količinom hrane koju konzumiraju kako bi naučila da slušaju signale svog tela.
Osim toga, kada deca stalno dobijaju negativno iskustvo sa hranom koju im roditelji nude, može se razviti averzija prema zdravim namirnicama. Uvođenje novih namirnica trebalo bi biti postepeno, bez pritiska. Ako deca ne osećaju da se od njih očekuje da jedu nešto što im nije ukusno, lakše će razviti pozitivan odnos prema hrani.
U konačnici, važno je stvarati okruženje u kojem deca imaju priliku da razviju zdrave prehrambene navike, uče da prepoznaju svoje telesne signale i imaju mogućnost da donose odluke u vezi sa hranom. Poštovanjem njihove autonomije i izbegavanjem preterane kontrole, možete im pomoći da stvore zdrav odnos prema hrani koji će ih pratiti tokom života.
Roditelji bi trebali da budu svesni da je njihov pristup ishrani ključan za razvoj zdravih prehrambenih navika kod dece. Razvijanje pozitivnog odnosa prema hrani zahteva strpljenje i razumevanje, kao i priliku da deca samostalno istražuju različite ukuse i teksture. Kroz edukaciju i podršku, roditelji mogu pomoći svojoj deci da postanu svesna o svom telu i da donose informisane odluke o hrani.
Stvarajući ambijent u kojem se hrana ne koristi kao mera uspeha ili neuspeha, roditelji mogu pomoći deci da razviju zdrave obrasce ponašanja prema hrani koji će trajati ceo život. Na taj način, deca će moći da postanu odrasli koji imaju pozitivan i zdrav odnos prema ishrani, što će doprineti njihovom opštem blagostanju i kvalitetu života.
