Istraživači sa Londonskog univerzitetskog koledža sproveli su značajnu analizu koja ukazuje na smanjenje očekivanog životnog veka kod osoba sa poremećajem pažnje i hiperaktivnošću (ADHD). Studija, objavljena u časopisu „The British Journal of Psychiatry“, obuhvatila je više od 30 hiljada ljudi sa dijagnozom ADHD-a iz Velike Britanije, upoređujući ih sa 300 hiljada osoba bez ovog poremećaja.
Rezultati istraživanja pokazuju da očekivani životni vek muškaraca sa ADHD-om može biti kraći za četiri i po do devet godina, dok je kod žena razlika još izraženija – od šest i po do jedanaest godina. Ove brojke ukazuju na ozbiljne posledice koje ADHD može imati na zdravstveni status pojedinaca.
Doktorka Liz O’Nions, jedna od glavnih autora studije, napominje da je samo mali procenat odraslih sa ADHD-om dijagnostikovan, što znači da istraživanje obuhvata samo deo ukupne populacije. Ona ističe da veći broj dijagnostikovanih može imati dodatne zdravstvene probleme, što može uticati na rezultate istraživanja i dovesti do precenjivanja razlike u očekivanom životnom veku. „Potrebno je više istraživanja na nivou zajednice kako bi se ovo potvrdilo“, dodaje doktorka O’Nions.
Osobe sa ADHD-om se često suočavaju sa problemima vezanim za impulsivnost i planiranje, što može otežati njihov uspeh u školi i na radnom mestu. Ovaj poremećaj ostaje nedovoljno dijagnostikovan, a profesor Džoš Stot izražava zabrinutost zbog rezultata istraživanja. On smatra da je duboko zabrinjavajuće što neki odrasli sa dijagnostikovanom ADHD-om žive kraće nego što bi trebalo.
Iako ljudi sa ovom dijagnozom mogu napredovati uz odgovarajuću podršku i lečenje, nedostatak podrške, česta suočavanja sa stresom i isključenost iz društva mogu negativno uticati na njihovo zdravlje i samopouzdanje. Istraživači naglašavaju da je broj dijagnoza u poslednjim godinama značajno porastao, ali da je taj broj još uvek daleko od onoga što bi trebalo da bude. Ovo ukazuje na hitnu potrebu za većim naporima u ranom otkrivanju i pružanju adekvatne podrške ovoj populaciji.
Zaključak studije naglašava važnost sveobuhvatnog pristupa ADHD-u, koji uključuje povećanje dijagnostike, adekvatno lečenje i društvenu podršku. Ove mere su ključne za poboljšanje kvaliteta života i dužine života osoba sa ovim poremećajem. Uzimajući u obzir sve ove aspekte, može se zaključiti da je neophodno usmeriti više resursa i pažnje na osobe sa ADHD-om kako bi se stvorilo podržavajuće okruženje koje će im omogućiti da se razvijaju i napreduju.
Osim toga, važno je raditi na podizanju svesti o ADHD-u i njegovim efektima, kako bi se smanjila stigmatizacija i omogućilo ljudima da potraže pomoć bez straha od osude. S obzirom na to da se poremećaj najčešće dijagnostikuje u detinjstvu, neophodno je obezbediti da deca i mladi dobiju potrebnu podršku i resurse kako bi mogli da se suoče sa izazovima koje donosi ovaj poremećaj.
U ovom kontekstu, uloga obrazovnih institucija, zdravstvenih radnika i šire zajednice je ključna. Obrazovne institucije mogu pomoći u ranom prepoznavanju simptoma ADHD-a i pružanju podrške učenicima, dok zdravstveni radnici mogu raditi na pravovremenom dijagnostikovanju i lečenju. Zajednica, s druge strane, može doprineti stvaranju inkluzivnog okruženja koje će omogućiti osobama sa ADHD-om da se osećaju prihvaćeno i podržano.
U svetlu ovih nalaza, važno je nastaviti sa istraživanjem i radom na unapređenju kvaliteta života osoba sa ADHD-om, kako bi se obezbedila bolja budućnost za sve koji se suočavaju sa ovim izazovima.
