Ana Brnabić je reagovala na paljenje lutke sa likom predsednika Aleksandra Vučića na festivalu u Kaštelima, u blizini Splita, koje se desilo po drugi put zaredom. Ova provokacija izazvala je burne reakcije u javnosti, a Brnabić je na društvenoj mreži „Iks“ izrazila svoje nezadovoljstvo i stav o ovom događaju.
Prema njenim rečima, Vučić je označen kao „krivac“ za sve probleme koje Hrvatska ima, a njeni organizatori su prilikom spaljivanja lutke čak pročitali i „testament“ u kojem su izneli razne optužbe. Brnabić je istakla da su se tokom ovog čina mogli čuti i komentari o tome kako Vučić nikada nije priznao „istinu o ratu“, odnosno da se nije izvinjavao za događaje kao što je operacija Oluja. Umesto toga, predsednik Srbije je jasno stavio do znanja da smatra Oluju zločinom i najvećim etničkim čišćenjem u Evropi od Drugog svetskog rata.
Osim toga, Brnabić je naglasila da je Vučić „kriv“ i zato što se bori protiv ustaške ideologije i mržnje, ističući da je i to jedan od razloga zašto mu se pripisuju razne optužbe. „Tompson nesmi pivat u Puli“, citirala je Brnabić, naglašavajući kako se Vučić hrabro suprotstavlja negativnim idejama koje se pojavljuju u hrvatskom društvu. Takođe, pominjanje Severine i njenog nastupa u Beogradu kao još jednog „krivca“ za koji je Vučić zadužen, dodatno oslikava kako hrvatska javnost reaguje prema srpskom predsedniku.
Brnabić je podsetila na istorijske traume koje su članovi porodice Vučić pretrpeli tokom ratova u 20. veku, naglašavajući da je ovo paljenje lutke samo još jedan izraz mržnje i netolerancije. „Iznad svega, kriv je za sve što jeste i nije“, rekla je Brnabić, ukazujući na to da se slični narativi mogu čuti i u Srbiji, gde se često krivi vlast za sve probleme bez obzira na stvarne okolnosti.
Ona je ukazala na to da je Vučić onaj koji se ne plaši da nazove stvari pravim imenom i da se bori za Srbiju, što ga čini metom kritike. Brnabić je predložila da se sledeće godine, kada dođe do ponovnog spaljivanja lutke, organizatori sete istorijskih događaja koji su oblikovali sudbine mnogih, uključujući članove porodice Vučić, koji su stradali od ustaškog režima.
Ova situacija osvetljava kompleksne odnose između Srbije i Hrvatske, koji su i dalje obeleženi sećanjima na ratove iz devedesetih godina prošlog veka. Reakcije na ovakve događaje često su emotivne i polarizovane, kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj. Brnabić, kao premijerka, pokušava da predstavi Vučića kao lidera koji se bori za interese Srbije i koji ne želi da se povuče pred pritiscima ili mržnjom koju neki izražavaju prema njemu.
U svetlu ovih dešavanja, postavlja se pitanje kako će se dalje razvijati odnosi između dve zemlje i koliko će ovakvi incidenti uticati na političku klimu u regionu. Brnabić je jasno stavila do znanja da se neće sklanjati pred takvim provokacijama i da će nastaviti da se bori za ono što smatra pravim. Očekuje se da će ovakvi incidenti i dalje izazivati rasprave i tenzije, dok građani obe zemlje pokušavaju da pronađu zajednički jezik i prevaziđu prošlost koja ih deli.
