Ono što je trebalo da bude sasvim obična vožnja taksijem pretvorilo se u noćnu moru za Teodoru iz Beograda. Mlada devojka doživela je traumatično iskustvo kada je, prema sopstvenim rečima, taksista skrenuo s puta i odvezao je u nepoznatom pravcu. Kako kaže, u jednom trenutku videla je da se kreću makadamom, okruženi travom i blatom, putem koji joj nije poznat. Vozač nije govorio ništa, usporio je i kretao se brzinom od oko 20 – 30 kilometara na čas, a onda se ona odlučila na radikalan potez.
Pre deset dana, Teodora je taksijem krenula iz Beograda do jednog mesta u okolini. Sve je izgledalo kao sasvim obična vožnja. „Čovek je došao, najnormalnije me vozio. Vožnja traje nekih pola sata. U toku te vožnje me je zvala mama, pitala me gde sam, kada se vraćam kući, i slično. Rekla sam joj da ću brzo nazad, kroz sat i po. Očigledno je taksista kroz moj razgovor shvatio da se neću zadržavati dugo, pa mi je rekao: ‘Ako nećete dugo, mogu da vas sačekam’“, priča Teodora, naglašavajući da joj to nije delovalo čudno.
Nakon kratkog zadržavanja kod drugarice, Teodora se vratila u taksi. Iako je vozač imao nekoliko čudnih doskočica, delovao je kao prosečan taksista. Tokom vožnje, bila je uzrujana i razgovarala je s prijateljem, ne obraćajući pažnju na to kuda je vozač vodi. Kada je podigla glavu, shvatila je da nešto nije u redu. Kroz prozor nije mogla da vidi ništa osim mraka, a okolo su bili samo makadam, blato i trava.
„Razmišljam: ‘Ako je ovaj čovek rešio da mi nešto uradi, ne daj Bože, i ako imam sreću da su vrata otključana, možda mogu da pobegnem.’ On je stariji, oko 60 godina, delovao je fizički slab. Ponaša se kao da je sve to normalno. Otvorim vrata, hvala Bogu, bila su otključana. Samo iskočim iz auta i počnem da trčim“, prepričava Teodora.
Trčala je koliko su je noge nosile, uplašena i izgubljena. Stigla je do asflatiranog dela puta i prve kuće u toj ulici. „Imala sam sreće, put je bio uzak, nije mogao lako da se okrene. Trčala sam možda 400-500 metara, dok nisam stigla do mesta gde počinje asfalt. U tom trenutku ga vidim iza sebe, jer je on uspeo da se okrene. U jednom trenutku me zaobilazi i staje ispred mene“, seća se Teodora.
Kada je stigla do kuće, počela je da udara na vrata i da zove policiju. Vlasnik kuće je odmah primetio da nešto nije u redu. „Ja se tresem, zovem policiju, lupam na vrata. Hvala Bogu, čovek odmah izlazi. Pita me šta se desilo, ali ja ne mogu ni da pričam koliko sam u šoku. Gleda taksi, gleda mene, shvata da nešto nije u redu. Pita me: ‘Jel ti uradio nešto?’ Kažem da nije. Objasnim gde sam išla – u Beograd. Čovek kaže: ‘Tu uopšte nema potrebe da te vozi ovuda.’ I to je tačno“, objašnjava Teodora.
Vlasnik kuće je taksistu oterao, a policija je uzela izjave i od njih dvoje. „Pitali su me da li me je dodirnuo, da li mi je nešto rekao. Rekla sam da nije, jer zaista nije. Policija mi je rekla da mu ne mogu ništa, jer nije bilo dela“, otkrila je Teodora, uz upozorenje svim devojkama da uz sebe nose nešto čime bi mogle da se zaštite. „Ne mogu ni da zamislim kakav bi scenario bio da sam ostala u vozilu“, zaključila je.
Ova situacija podseća na važnost sigurnosti prilikom korišćenja taksi usluga, kao i na potrebu za budnošću i oprezom, posebno kada se voze u nepoznatim okolnostima. Teodora je svojim iskustvom pokazala da je uvek važno biti na oprezu i znati kako reagovati u potencijalno opasnim situacijama.
