U manastiru Ostrog, jednom od najpoznatijih svetilišta u Srbiji, život monaha i monahinja je ispunjen asketskim odricanjima, što je iskustvo koje mnogi ne mogu lako da razumeju. U jednom od svojih izveštaja, monahinja koja je provela četrdeset dana u ovom manastiru opisuje svoje iskustvo, naglašavajući surove uslove života i duboku duhovnu transformaciju koju je doživela.
Po dolasku, primila je skromnu keliju koja je sadržavala samo krevet bez dušeka, peć i ćebe, što je simbolizovalo njen ulazak u asketski život. U početku je bila zaplašena i prestravljena, ali je odlučila da se potpuno posveti ovom putu. „Blagoslov za boravak u ovoj velikoj svetinji doživela sam kao dar s neba,“ rekla je, izražavajući zahvalnost što može provesti vreme pod Ostrogom.
Život pod Ostrogom uključuje strogu disciplinu, a prvi obrok koji je imala bio je jednostavna čorba od boranije i maslinovo ulje. Obroci se jedu brzo i u tišini, uz molitve pre obroka koje simbolizuju duhovnu posvećenost i odricanje od materijalnih užitaka. „Nema gustiranja, jer bi to bilo stomakougađanje, što je za monahe veliki greh,“ objašnjava ona, dodajući da su obroci kratki i jednostavni, a razgovori među monasima retki.
Tokom svog boravka, imala je priliku da upozna i druge monahinje koje su napustile svoje profesije, poput internistkinje i kardiologa, kako bi se posvetile monaškom životu. Kada ih je pitala da li su srećne, odgovorile su joj: „Da nismo, ne bismo bile ovde.“ Ovaj razgovor je ostavio snažan utisak na nju, pokazujući da su monahinje pronašle duboku sreću u jednostavnom i asketskom životu.
Iako je život pod Ostrogom težak, ona je otkrila da je to mesto gde se može pronaći duhovni mir. U tišini noći, dok je posmatrala zalazak sunca iznad manastira, osećala je duboku povezanost sa Bogom i prirodom. „Biti sa monasima je uzvišen čin. Nose radost u duši i očima,“ piše ona, ističući mudrost koju je stekla kroz posmatranje monaškog života.
Monasi su opisani kao obrazovani i skromni, a njihova filozofija „tišinom do saznanja“ podstiče unutrašnje promene. Rad u manastiru uključuje skromnost i žrtvovanje, a monahinje su često viđene kako rade na poljoprivrednim poslovima, pokazujući da se trud i rad smatraju integralnim delom njihove duhovne prakse.
Osim svakodnevnog posla, monahinje se suočavaju i sa posetama vernika koji dolaze da se mole i traže blagoslov. Opisuje kako su posete pokazatelj vrednosti manastira, s ljudima iz raznih vera koji dolaze u potrazi za duhovnim isceljenjem i nadom. „Motivi poseta su različiti, ali mnogi traže utočište za poljuljanu nadu ili da okrepe dušu,“ objašnjava monahinja, naglašavajući važnost zajedništva i podrške među vernicima.
Kao simbol zajedništva, manastir Ostrog deli poklone i pomoć siromašnima, naglašavajući svoju misiju da služi zajednici. Monahinje smatraju da je njihova dužnost da pomognu onima kojima je najpotrebnije, u skladu sa hrišćanskim vrednostima ljubavi i solidarnosti.
Život pod Ostrogom nije lak, ali donosi duboku duhovnu nagradu. „Uči nas da je zlo deo naše prirode, ali da je put ka dobru težak i često neshvaćen,“ piše ona, ističući da je dobrota kao i ljubav put koji zahteva snagu, uzdržanost i promišljenost. Njena iskustva u manastiru Ostrog pružila su joj neprocenjive lekcije o životu, ljubavi, i duhovnoj snazi, ostavljajući snažan utisak na njen budući put.
