Blagovesti je jedan od najvećih praznika pravoslavnih vernika koji se obeležava 7. aprila u znak sećanja na trenutak kada je arhangel Gavrilo doneo Bogorodici blagu vest da će postati majka Isusa Hrista. Ovaj praznik se svetkuje devet meseci pre Božića i spada u radosne hrišćanske praznike.
Žene posebno rado slave Blagovesti i odlaze u crkve i manastire posvećene ovom prazniku da mole Bogorodicu za blagoslov. Postoji verovanje da na ovaj dan žene ne bi trebale da se češljaju, a neki narodni običaji kažu da se seljaci boje zime sve dok Blagovesti ne prođu. Tek nakon ovog praznika započinju radovi u voćnjacima i njivama, poput kalemljenja voća, orezivanja vinograda i setve pšenice i ječma.
Uoči Blagovesti, devojke su prikupljale suva drva i grančice za veliku vatru koja bi se palila na vidnom mestu. Oko vatre su se okupljali momci i devojke te se veselili, a neretko bi se pridružili i stariji. Postojao je običaj da se na dan Blagovesti ustaje veoma rano, čak i u ponoć, uz devojačku pesmu, a kuća i dvorište morali su biti temeljito očišćeni.
Zmije su na dan Blagovesti bile tabu tema, pa se čak nije ni smela izgovoriti ta reč. Narod je verovao da bi se zmije mogle probuditi iz zimskog sna ako bi se spomenule, te se izbegavalo pominjanje ovih gmizavaca. Period od Blagovesti do Velikog Petka smatrao se presudnim za pokretanje novih poslova, započinjanje sopstvenog posla, usavršavanje ili donošenje važnih životnih odluka.
Ovaj praznik veoma je važan u srpskoj pravoslavnoj tradiciji, a vernici ga svečaju sa posebnom pažnjom i poštovanjem. Blagovesti donosi nadu, radost i svest o Božijoj volji, te predstavlja jedinstvo između neba i zemlje kroz veru u ispunjenje božanskog plana.
U savremenom društvu, i dalje se neguju mnogi od ovih tradicionalnih običaja i verovanja vezanih za Blagovesti. Iako su prošli vekovi, vera i tradicija ostaju čvrsto ukorenjeni u srpskom narodu, evocirajući duh prošlih vremena i očuvavajući identitet i kulturu.
Blagovesti nas podseća na važnost vere, nade i ljubavi u savremenom svetu ispunjenom izazovima i neizvesnošću. Kroz zajedništvo vernika i poštovanje tradicije, možemo pronaći snagu i utehu u teškim vremenima, te se okrenuti Božijoj milosti i ljubavi kao izvoru inspiracije i ohrabrenja.
