Đuja i Đurađ Sekimić iz sela Kukulje kod Srpca postali su poznati po svom nesebičnom delovanju prema deci. Iako sami nisu mogli imati dece, othranili su jedanaestoro siročadi, pružajući im toplinu doma i bezuslovnu ljubav. Venčali su se 1920. godine i zajedno su gradili život u siromaštvu, sa skromnim imanjem, kućom i stokom, ali čistom dušom i poštenim ophođenjem.

Mileva Lukić i Milena Ilibašić su odrasle uz Đuju i Đurađa, deleći svoje iskustvo o odrastanju u porodici Sekimić. U vreme kada su Sekimići othranjivali decu, hrana nije bila obilna, pa su morali biti snalažljivi sa sastojcima kao što su kravlje mleko, voda i preprženo brašno za pripremu obroka za decu.

Porodica Sekimić uvek je bila otvorena za decu koja su trebala dom, sa stalnom prisutnošću četvoro ili petoro dece koja bi se smenjivala. Mileva i Milena su zahvalne na trudu svojih „babe“ i „đede“ kako bi njima omogućili obrazovanje, prodavajući čak i zadnju kravu kako bi im obezbedili školovanje.

Mileva i Milena su primer zahvalnosti prema Đuji i Đurađu, koji su bili više od roditeljske figure za njih. Obožavale su „babu“ i „đedu“ jer su ih podigli sa puno ljubavi i pažnje, pružajući im sigurnost i podršku tokom celog života.

Nakon smrti Đurađa i Đuje, Mileva i Milena su se potrudile da im uzvrate za sve što su učinili za njih, posećujući ih redovno i pomažući im u poslednjim godinama života. Iako nije moguće reći koliko su im zahvalne, trude se da im pruže sve što im je potrebno kako bi im olakšale život.

Mileva i Milena su podigle spomenik u selu Kukulje u ime svih dece koje su Đuja i Đurađ Sekimić othranili, kako bi se zauvek sačuvalo sećanje na njihovo nesebično delovanje i ljubav prema deci. Ovaj članak ističe važnost požrtvovanja i ljubavi prema nečijoj deci, bez obzira na biološku povezanost, jer su Đuja i Đurađ Sekimić pokazali da prava porodica dolazi iz srca i dela, a ne samo od krvi.