Princeza Jelisaveta Karađorđević je u intervjuu za Tanjug izjavila da već tri decenije radi na rehabilitaciji svog oca, kneza Pavla Karađorđevića, u očima javnosti. Ona naglašava koliko je njen otac voleo Srbiju i koliko je bio posvećen očuvanju zemlje od rata i stranih uticaja. Knez Pavle je postao knez-namesnik nakon ubistva kralja Aleksandra 1934. godine, a njegova vladavina je završena vojnim pučem 27. marta 1941. godine. U to vreme, Jugoslavija je bila pod pritiskom da se priključi nacističkom Trojnom paktu, što je knez Pavle pokušao da izbegne.
U svojoj autobiografiji „Tamo daleko“, koja će biti objavljena 2024. godine, Jelisaveta opisuje svoje odrastanje u izgnanstvu. Njena porodica je bila primorana da napusti Jugoslaviju, a ona se seća kako je u Keniji, gde su se sklonili, svaki dan brojila do pet, nadajući se da će se jednog dana vratiti kući. Njena trauma iz detinjstva, kako kaže, bila je veoma teška, a povratak u Srbiju 1987. godine bio je emotivno iskustvo koje nije mogla da zaboravi.
Princeza Jelisaveta kritikuje način na koji se istorija o događajima iz 1941. godine predaje u školama, naglašavajući da deca ne uče pravu istinu o prošlosti. Ona smatra da su mnogi zaslužni za to što Kneza Pavla i njegovu porodicu smatraju izdajnicima, dok su u stvarnosti njihovi postupci bili vođeni željom da zaštite zemlju.
U razgovoru se osvrnula i na svoje odnose sa članovima britanske kraljevske porodice, ističući bliskost sa kraljem Čarlsom III. Navela je da je kraljica Elizabeta II učinila značajnu gestu prema njenoj porodici nakon tragične smrti njenog brata Nikole, tražeći istragu o okolnostima njegove smrti. Jelisaveta se seća kako je kraljica bila puna razumevanja i podrške.
U Americi je provela dva decenije, gde je imala priliku da upozna značajne političke figure, uključujući predsednika Džona Kenedija. O njenom susretu sa Kenedijem, princeza je istakla njegovu zainteresovanost za istoriju Jugoslavije, što je za nju bilo iznenađujuće. Opisala je Kenedijevu suprugu Žaklinu kao osobu sa velikim ukusom, dok je Ričard Barton, poznati glumac, pokušao da je osvoji, ali je njegov alkoholizam bio prepreka.
Jelisaveta takođe govori o svom osećaju pripadnosti, ističući kako se nikada nije potpuno osećala kao deo jedne nacije, iako se uvek trudila da se uklopi svuda gde je bila. Osećaj pripadnosti i identiteta bio je izazovan za nju, s obzirom na to da je odrasla u izgnanstvu. Uživala je u svojoj sposobnosti da komunicira sa ljudima različitih nacionalnosti, ali nikada nije mogla da se izjasni kao Engleskinja, Francuskinja ili Italijanka.
Povratak u Beograd je bio duboko emotivan trenutak za princezu, koja se seća kako je plakala od radosti kada je konačno kročila na tlo svoje domovine. Njene reči o ljubavi prema Srbiji i želji da se vrati u zemlju svojih predaka govore o snažnoj povezanosti koju oseća prema svom nasleđu.
U zaključku, princeza Jelisaveta Karađorđević predstavlja simbol otpora i borbe za istinu o svojoj porodici i zemlji. Njena životna priča obuhvata izazove izgnanstva, traženje identiteta i neumornu borbu za poštovanje i razumevanje istorije Kraljevine Jugoslavije. Kroz svoje reči, ona poziva na preispitivanje istorijskih narativa i ističe važnost očuvanja sećanja na prošlost.
