Dudovi su nekada bili čest prizor u Jugoslaviji, sa više od dva i po miliona stabala ovog lista. Međutim, krajem šezdesetih godina prošlog veka, ova biljka je skoro potpuno uništena. Titova Jugoslavija je želela da postane „Jevropa i svet“, pa je mnogo prirodnih bogatstava, poput dudova, žrtvovano zarad ostvarivanja profita na drugim poljima. Sintetička vlakna su postala dominantna u zemlji, a proizvodnja svile je postala besmislena.

Jugoslavija je bila peta sila u svetu po proizvodnji svile, ali je naftna industrija preuzela primat i sintetika je postala glavna sirovina za tekstilnu industriju. Zbog ovog prelaska na sintetiku, svilena buba je bukvalno proterana iz zemlje, a biljka hraniteljka beli dud je u velikoj meri iskrčena. Danas, dudovi u Vojvodini postoje samo u tragovima, a manifestacija „Parastos dudu“ se održava u Kovilju, gde se sakupljaju plodovi sa dudova i pravi rakija.

Interesantno je da je sadnja dudova u Novom Sadu započela još 1786. godine. U naredne dve godine, posađeno je više od 3.500 stabala duda, a do kraja veka ta cifra je prešla 5.000 sadnica. Dud može da naraste i do 24 metra visine i može rasti na siromašnim zemljištima. Uglavnom je korišten za uzgoj svilene bube, koja je bila ključna za proizvodnju svile. Novi Sad je otvorio svoju prvu svilaru još 1770. godine, dok je Futog imao preko 10.000 dudova i svilu su uzgajali mnogi, uključujući siromašne baštovane.

Bombardovanje Novog Sada tokom Košutove revolucije 1849. godine ozbiljno je oštetilo proizvodnju svile na ovim prostorima, jer je novosadska svilara uništena. Tada je vlast naredila masovnu sadnju dudova, te su šume dudova nikle svuda. U Almaškom kraju u Novom Sadu, pred svakom kućom je morao biti posađen dud po zakonu Austrougarske monarhije.

Krajem 19. veka, skoro svi su imali dudove, a svilena buba se gajila u stotinak naselja u Bačkoj. Samo na području Novog Sada postojalo je oko 750 hiljada stabala duda. Dudovi su bili zasađeni u tolikoj meri da nisu odmah mogli da se koriste za branje i ishranu svilobube.

Plodovi duda su bili važan izvor hrane za stanovništvo, kao i za živinu. Slobodan Jarčević je naveo da je stanovništvo jelo dudove, pravilo pekmez i rakiju od njih.

Danas, dudovi su retki u Vojvodini, iako nekoliko stabala opstaje u blizini Kovilja. Njihovo uništavanje je bio deo želje da se Jugoslavija modernizuje i prilagodi evropskim i svetskim trendovima, ali je to dovelo do gubitka jednog prirodnog bogatstva koje je u prošlosti bilo od velikog značaja za privredu zemlje. Dudova više gotovo i ne postoji, a sada se s prošlim vremenima prisećamo sa nostalgijom.