Dok je čitav Mostar ispraćao svadbenu kolonu Anke Tomlinović i njenog postarijeg verenika iz Zagreba, Aleksa Šantić, jedan od naših najvećih pesnika i romantika, stajao je na svojoj terasi, gledao i plakao. Znao je ili barem slutio da više nikada neće videti svoju najveću ljubav, što se, na kraju, i obistinilo. Najgore u svemu je bila činjenica da koliko je on voleo Anku, toliko je i ona volela njega. Nažalost, u jednoj multikonfesionalnoj sredini, kakav je bio Mostar u to doba, postojale su nevidljive granice, koje su se nerado ili nikako prelazile.
Ljubav među njima planula je u foto-ateljeu njenog oca Stjepana Tomlinovića, Hrvata i katolika. Koliko je mladi pesnik bio zaljubljen u ćerku ne previše imućnog fotografa, pokazuje i to što ju je svakodnevno pratio u korak, samu ili u društvu mlađeg brata, dok je šetala ulicama grada pod Bijelim bregom. Svakodnevno bi se „slučajno“ sreli, porazgovarali i malo prošetali. Tek će mu mnogo kasnije priznati da je izlaske namerno podešavala u isto vreme kako bi uhvatio njenu satnicu.
Devojčin otac nije se protivio njihovoj vezi. Štaviše, veza s uglednom i bogatom srpskom porodicom mogla je samo da popravi njegov nezavidni ekonomski položaj. Međutim, u kući Šantića, ali i u čitavom Mostaru, ljubavna veza dvoje mladih naišla je na veliki otpor, pogotovu od Aleksine majke. Nije želela snaju tuđinku i katolikinju, koja joj nije bila ni po meri ni po veri. Nije pomoglo ni to što je Anka bila spremna da se prekrsti i pređe u pravoslavlje.
Ipak, činilo se da što je otpor ukućana bio veći, to je tako rasla i Aleksina ljubav. Sve dok ga majka jednog dana nije privela pred porodičnu ikonu i pred njome se zaklela: „Ako je dovedeš u kuću, majka će vas mrtva dočekati. Crni pokrov će biti vaši svatovi.“ Ophrvan teškom boli, mladi Šantić je morao da popusti. Otrčao je do svoje ljube, objasnio zašto moraju da se rastanu i zamolio za oproštaj. Tako je prekinuta jedna mladalačka ljubav, koja je, ako ništa drugo, iznedrila neke od najlepših stihova našeg velikog pesnika.
Voleo je Šantić i druge cure, ali bi mu pred svakom novom ljubavi iskrsavali i stari problemi, ponajviše nerazumevanje okoline i najbliže rodbine. S jednom od takvih simpatija slavni pesnik za života nije razmenio ni reč, ali ju je voleo do smrti. Toliko da joj je posvetio stihove koji se i danas smatraju jednim od najlepših u bosansko-hercegovačkim sevdalinkama.
Emina, kćerka uglednog imama, bila je mlada i lepa devojka, a hercegovački momci govorili su o njoj da nije obična žena, već dženetska hurija – lepotica iz raja. Aleksa je bio očaran njome, a njihovo međusobno očijukanje donelo je pesmu „Emina“, koja je izazvala mnoge nevolje, prvenstveno u njegovoj porodici. Njegov stariji brat zamerio mu je što je otvoreno govorio o svojim osećanjima prema Emini, verujući da će ga zbog toga izgubiti kao prijatelja i mušteriju.
Iako su se mnogi problemi javljali, pesnik je nastavio da piše. Nažalost, Emina je ubrzo udana za drugog muškarca i izrodila četrnaestoro dece. Međutim, nikada nije zaboravila Aleksu. Umrla je 1967. godine, nadživevši pesnika skoro četiri i po decenije.
Aleksa Šantić umro je od tuberkuloze 2. februara 1924. godine u Mostaru, u 56. godini. Nikada se nije ženio niti je ostavio poroda. Ipak, ostao je upamćen kao jedan od najplodonosnijih pesnika i pisaca, sa gotovo 800 pesama i sedam pozorišnih predstava. Nažalost, niti jedna njegova ljubavna pesma nije imala srećan kraj. Ni u poeziji, ni u stvarnosti, ljubavi su mu ostale neuzvraćene, ali se i dalje pamti kao pesnik koji je svojim stihovima oslikavao duboke emocije i patnje, ostavljajući neizbrisiv trag u srpskoj književnosti.
