Kada razmišljamo o poslednjem ispraćaju, često imamo na umu tradicionalne obrede kao što su sahrana ili kremacija. Međutim, neki ljudi biraju da se oproste na neobičnije i kreativnije načine, ostavljajući svojim najbližima čudne i bizarne poslednje želje. Nedavna istraživanja otkrivaju da su neke od ovih želja zaista neobične, što može izazvati osmeh ili šok kod onih koji ih čuju.
Jedan od najneobičnijih zahteva bio je da se telo preminulog muškarca padobranom spusti u krematorijum. Iako ovo zvuči kao scena iz filma, takve želje zaista postoje. Drugi primer uključuje želju da se telo jednostavno stavi u crne kese za smeće i ostavi pored kontejnera. Ove želje oslikavaju ne samo ličnost preminulih, već i način na koji su želeli da ih pamte.
Pored ovih ekstremnih primera, postoje i druge neobične želje. Na primer, neki su tražili da budu sahranjeni potpuno nag, dok su drugi želeli da gosti na sahrani budu obučeni u kostime. Ispraćaji u tematskom stilu, poput onih u sportskim uniformama, takođe su sve popularniji. Na kraju, jedan od najbizarnijih zahteva bio je da pogrebnu povorku predvode šoping kolica, što svakako donosi dozu humora u inače tužne trenutke.
Iako su neki od ovih zahteva mogući, drugi su daleko od realnosti. Na primer, mnogi se pitaju šta se dešava sa pepelom nakon kremacije. Većina ljudi (51%) želi da njihov pepeo bude rasut na omiljenom mestu, dok 27% preferira da ga porodica čuva u urni, a 20% želi da budu sahranjeni. Međutim, postoje i kreativniji načini za očuvanje uspomene na preminule. Ugradnja pepela u nakit omogućava da voljena osoba bude uvek uz nas, dok tetovaže sa pepelom stvaraju trajne uspomene na koži. Takođe, slanje pepela u svemir predstavlja poslednji oproštaj među zvezdama, što je sve popularnija opcija.
Važno je napomenuti da u Srbiji postoje zakoni koji zabranjuju prosipanje pepela preminulih osoba na javnim mestima, što je praksa koja je dozvoljena u nekim drugim zemljama. U Srbiji, pepeo se može čuvati u urnama ili sahraniti na specijalnim mestima predviđenim za kremirane posmrtne ostatke.
Jedno od ključnih pitanja koje se postavlja jeste koliko ljudi zapravo zna želje svojih najbližih. Iznenađujuće, istraživanja pokazuju da čak 18% ljudi nema pojma šta bi njihovi bližnji želeli za sopstvenu sahranu. Ovo sugeriše da je važno otvoreno razgovarati o poslednjim željama, kako bi se izbegle nesuglasice i nejasnoće u trenucima tuge.
Tradicionalni pogrebi sve više ustupaju mesto personalizovanim ispraćajima, a iako ne moramo svi planirati padobranske skokove u krematorijum, možda je vreme da se otvorimo za razgovor o svojim željama. Ove diskusije mogu doneti mir i razumevanje, a istovremeno omogućiti da se preminuli oproste na način koji im najbolje odgovara.
U svetu gde se običaji i tradicije brzo menjaju, važno je imati na umu da je smrt deo života i da bi svako od nas trebao imati priliku da odabere kako želi da bude zapamćen. Otvorenost prema neobičnim željama može doneti jedinstvene i nezaboravne trenutke, čak i u najtežim vremenima. Na kraju, svako od nas zaslužuje da se oprosti na način koji odražava njegovu ličnost i život.
