Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave Svetog mučenika Nikifora. Sveti Nikifor Ispovednik bio je carigradski patrijarh i plemić. Njegov otac Teodor bio je visoki činovnik na carskom dvoru, veoma bogat i blagočestiv čovek. Nikifor je službovao nekoliko godina u dvoru u istom zvanju kao i njegov otac, ali mu je taj položaj omogućio da vidi svu sujetu svetsku, te je odlučio da se udalji od obale Bosfora i tamo sagradi manastir. Manastir mu se ubrzo napunio monasima, a on je upravljao manastirom, ali nije želeo sam da primi monaštvo jer se smatrao nedostojnim, iako je svima i u svemu bio uzor. Učestvovao je na VII vaseljenskom saboru kao mirjanin, koristio svoje izvrsno poznavanje Svetoga Pisma. Kada je umro patrijarh Tarasije, Nikifor je bio izabran za patrijarha nasuprot svojoj volji. Odmah po izboru primio je čin monaški i sve ostale činove redom, te je bio ustoličen u Svetoj Sofiji kao patrijarh. To je bilo u vreme cara Nikifora, koji je ubrzo nakon toga otišao u rat na Bugare i poginuo. Njegov sin Stavrikije vladao je samo dva meseca, pa umro. Posle njega zacario se car Mihail Rankaba, no vladavina mu je trajala samo dve godine, dok ga Lav Jermenin nije oborio i proterao. Kada se Lav zacario, patrijarh mu je poslao knjigu o Pravoslavnom Veroispovedanju da potpiše, što je bio običaj vizantijskih careva i smatrano je zakletvom da će se držati i braniti prava vera. Car nije potpisao knjigu, već ju je odložio do krunisanja. Kada ga je patrijarh krunisao, on je ponovo odbio da potpiše knjigu, objavio se kao jeretik ikonoborac. Patrijarh je pokušao da ga savetuje i povrati pravoj veri, no uzalud. Car je nasilno proterao Nikifora na ostrvo Prokonis gde je proveo trinaest godina u bedi i lišenjima svake vrste, preminuvši 827. godine. Kao patrijarh upravljao je Crkvom Hristovom devet godina. U sećanje na svetog Nikifora, važno je danas posvetiti se veri, jer povratak veri znači povratak sebi i suštini našeg bića.